Angažovana umetnost otpora

„Istovremeno, Mustafić je rekao nešto i o budućnosti Messa: „Dovodit ćemo i dalje etablirani pozorišni mainstream koji pohodi svjetske festivale, a istovremeno ćemo otvarati put malim pozorišnim trupama, novim imenima, novim tokovima u teatru.“

Završetak Messa obeležili su i izvođenje Beketovog komada „Poslednja Karpova traka“ u režiji i izvođenju velikog pozorišnog majstora Roberta Vilsona i dodeljivanje priznanja Zlatni lovorov vijenac glumici Mirjani Karanović. To priznanje imalo je u Sarajevu jedno posebno značenje. Ono nije dodeljeno samo izuzetnoj umetnici već javnoj ličnosti koja je simbol obnavljanja pokidanih veza na našem području i razumevanja posle trauma devedesitih godina prošlog veka.

„Poslednja Karpova traka“ je bio susret dva pozorišna velikana – Beketa i Vilsona. Kritičari (a i sam Vilson) zapažali su bliskost umetnosti Vilsona sa Beketovim svetom: jednostavnost, preciznost, usredsređenost na suštinu i univerzalno. Precizno Vilsonovo izvođenje iscrtavalo je i „vazduh“ na sceni Narodnog pozorišta. (Vilson je bio izričit u izjavi da ako zazvoni bilo koji mobilni telefon, on prekida predstavu). Nije se ni disalo zbog ove „pretnje“ a i zbog vilsonovsko-beketovske ispovesti i izvedbe koja se odlikuje hermetičnim autizmom, fragmentarnošću, mehaničnošću a pre svega, nedokučivošću.

Dakle, ovogodišnji Mess se završio. I trajao sa uspehom, pogotovu što je na neki način sačuvao i pobedio sebe jer je organizovan sa znatno smanjenim budžetom. Uprkos tim ograničenjima doveo je niz dobrih i zanimljivih predstava. I pokazao svoj podsticajni potencijal: predstave su često izazivale burne reakcije (nekad i intelektualni teror) na okruglim stolovima koji su čitavom festivalu dodavali jedan intenzivni političko-teatarski diskurs i sami, katkad, ličili na predstave.