Anita Mančić: Ćacilend je toi-toi, Generalštab borba za kulturu

Povodom najave predsednika Srbije Aleksandra Vučića da će tužiti sve koji su učestvovali, kako je rekao, u hajci i uništenju investicije Džareda Kušnera na mestu bombardovanog Generalštaba, ocenjuje da će imati puno posla, „jer se ljudi sve više uključuju i osvešćuju“.

Ističe da to nije samo zgrada, iako vlast navodi da je ruševina.

„Niti je zgrada niti je pitanje ukusa, pitanje je celine i raskrsnice gde je, ne srce Beograde, već Srbije, tu se ukrštaju dve ulice koje čini administrativni centar naše državnosti. To ima mnogo veći istorijski značaj nego da li je to ruševina ili nije ili da li se meni dopada arhitektura ili ne“, ukazuje Anita Mančić u emisiji 360 stepeni, na N1.

Dodaje da ako bi ljudi znali istoriju, znali bi koliki značaj ima raskrsnica Nemanjine i Kneza Miloša.

„Ja neću da dozvolim da gazimo leševe naših praotaca, poštujem to, poštujem ovu zemlju i svaki život koji je pao da bi mi danas bili slobodni ljudi. Taj Generalštab je simbol slobode. Neko je dao svoj život da bismo mi danas imali slobodnu državu“, ističe.

Kaže i da je poenta da li će kad se bude rušio Generalštab biti na ulici ili će sedeti ispred TV.

„Danas svako može da priča šta hoće… Ovde je poenta da mi danas ne bi bili ovde gde jesmo i ne bismo bilo slobodni ljudi. Imam obavezu spram izgubljenih života mojih predaka da štitim ovu državu od izdajnika“, ističe.

Navodeći da je imala problema zbog svojih stavova, uvek su joj govorili da ispravlja „krive drine“, kaže da u suštini ne može da se pomiri sa nepravdom, „poštujem ljude i tuđi život“.

„Studenti su ogledalo moje bolesti“

Podržava studente, jer se bore za slobodu, ali i dodaje da oni nisu morali da bude empatiju kod nje.

Oni su toliko toga uradili, kaže, i dodaje da im je rekla – „molim vas, ako ste umorni, ako vam je previše svega, idite kući, samo nas nemojte napustiti, organizujte nas, jer mi to očigledno ne znamo“.

„Studenti su ogledalo moje bolesti. To je bolest savijene kičme, koja je tako neosetno počela da nas lomi. Sa njima vidim koliko sam izgubila zdravlja, jednostavnosti. Ozbiljno smo oboleli od života. Ja sam od 1990-ih na ulici. Ne znam kako izgleda živeti, a da se ne buniš“, iskrena je Anita Mančić.

Priča i da je svojevremeno prošla kroz kordon policije, jer joj je bilo normalno da prolazi gde hoće, „niko me nije zaustavio“.

„Osećam se slobodnim čovekom i ja tako želim da ostane“, poručila je.

Za Ćacilend, šatorsko naselje ispred Skupštine Srbije, kaže da za nju predstavlja toi-toi, „i u tom slučaju ne znam šta bih tamo radila, što bih išla pored javnih WC“.

„Ne želim da se prljam. Kako su došli, tako će i otići“, naglašava.

Dodaje da je ozbiljna kategorija u Srbiji biti licemer. U svom okruženju vidi ljude koji dobro žive i brane svoj život, a nisu vlast.

„Brane poziciju, jer su je stekli osmehom“, ocenjuje.

Na pitanje kako se situacija može promeniti, kaže da mora svako ponaosob sebe da promeni da bi mogao nešto da učini.

„Mi smo ozbiljni gubitnici, ovaj život nas je ozbiljno samleo“, ukazuje i ističe da smo izgubili osećaj i za tragediju.

Seća se Rumunije i zbacivanja Čaušeskua, kada nije mogla da veruje da se ljudi ubijaju na ulici, ali kad je slična situacija „zakucala na naša vrata, meni je postalo normalno“.

„Nismo ni svesni koliko smo izgubili čovečnost“, navodi.

Nemamo kulturu izbora

Kada se o izborima radi, ističe da nemamo kulturu izbora, niti kulturu da shvatimo „da onog trenutka kad ja ne izađem, prepustila sam svoj život“.

„I tako pustiš život da se on tebi događa, ne upregneš ti njega“, ocenjuje.

A na to da li su ljudi na vlasti postali nervozniji, navodi da se ne opušta, već se boji, kao i da se često iznenadi – „je l’ moguće da nema kraja“.

Na to kako tumači da su glumci prvi podigli glas, ističe da ne možeš da se baviš tim poslom, ako ne analiziraš.

„Nije poenta u detalju, već da sagledaš celu situaciju“, zaključuje.

Kaže i da se ne bi igrala ni sa glumcima, ni sa umetnicima.

Smatra i da ne postoji pisac koji nije aktuelan, „što znači da se ljudi ne menjaju, što znači da u istoriji treba da tražimo rešenje“. Na pitanje kako komentariše da se jedan posto budžeta odvaja za kulturu i zašto ljudima koji vode ovu državu ona nije važna, misli da je to zato što ne znaju šta je to.

„Osećaju strah jer ne razumeju… Ne mogu da vrednuju nešto što ne znaju šta je“, ukazuje.

Osvrnula se i na SFRJ u kojoj se rodila, navodeći da u toj zemlji, o kojoj, kako dodaje, danas nije popularno govoriti, neko, bez obzira što nije razumeo šta je umetnost, znao je njen značaj.