Berlinale: Vladimir Vulević glumi u filmu koji je podelio kritiku

Poslednji put se to dogodilo 2023, kada je za film „Muzika“ dobila Srebrnog medveda za scenario, a četiri godine pre toga nagrađena je Srebrnim medvedom za režiju za film „Bio sam kod kuće, ali…“, piše Dojče vele.

Najgori film ili remek-delo?

U glavni program ovogodišnjeg Berlinala uvršten je njen najnoviji film, „Moja žena plače“ (Meine Frau weint), koji je već nakon prvih projekcija podelio kritiku. Za neke je to „najgori film Berlinala“ (Berliner Morgenpost), za druge „nemačko remek-delo na Berlinalu“ (Filmkritik).

Ono u čemu se većina kritičara slaže, čak i kada izbegava da vrednuje film, jeste to da je Angeli Šanelek ponovo pošlo za rukom da snimi film „van kategorija“. Do kraja Berlinala i proglašenja pobednika ostalo je još nekoliko dana (21. februara), a nakon pola festivala, kritičari se još nisu odlučili za jasnog favorita.

Ono po čemu je film „Moja žena plače“ zanimljiv za publiku iz Srbije jeste činjenica da u njemu glavnu ulogu igra Vladimir Vulević, srpski književnik, reditelj i glumac s berlinskom adresom. Već i to je vest, jer filmova iz jugoistočne Evrope godinama nema u glavnom programu.

Ali kako se uopšte Vladimir Vulević našao u središtu hermetičkog nemačkog arthaus-sveta Angele Šanelek?

„Proveo sam u njenoj klasi nekoliko godina, tako da mi je i pre ovoga bila poznata ne samo njena filmografija, nego i njen rad“, otkriva u razgovoru za DW Vulević, koji je pre desetak godina došao u Hamburg na studije režije i završio ih upravo u klasi rediteljke i profesorke Šanelek.

Jezik kao prepreka

Vulević u filmu igra glavnu mušku ulogu – vozača krana Tomasa kojem, dok je na poslu, jave da se njegova supruga Klara nalazi u bolnici. Od tog trenutka film se pretvara u niz monologa koji se, iako se odvijaju u prisustvu drugih, nikada ne pretvaraju u dijalog ili razgovor, već u svojevrsni košmar nepovezanih informacija.

Komunikacija je nemoguća, a posebnom osećaju otuđenosti zbog reči izgovorenih u prazno doprinosi i činjenica da su oba glavna protagonista glumci kojima nemački nije maternji jezik.

Vladimir Vulević kaže da je trebalo uložiti mnogo napora da se nauči tekst koji je Šanelek napisala – nemački složen i akademski. Tekst koji zvuči potpuno izvan konteksta kada ga u svakodnevnom razgovoru izgovara par koji je u latentnom sukobu i kojem taj jezik nije maternji.

„Što se više govori, to se manje dolazi do osobe s kojom se govori. To je situacija između para koji se možda i dalje voli, ali koji jednostavno ne uspeva međusobno da se dosegne. I što se više govori, to je manje razumevanja“, kaže Vulević.

Za njega je to pitanje nemogućnosti komunikacije, nemogućnosti da se dopre do sagovornika, i to ne samo na intimnom, ličnom nivou. To ima i političku konotaciju, naročito ako se uzme u obzir rasprava o migracijama i učenju jezika kao jednom od glavnih instrumenata tzv. integracije.

Ispolitizovani politički festival

Tu dolazimo do obaveznog pitanja Berlinala kao politički obojenog festivala. Naime, zbog možda pogrešno shvaćene izjave predsednika žirija, nemačke filmske legende Vima Vendersa, koji je na pitanje o stavu prema događanjima u Gazi rekao da film ne bi trebalo da se baviti politikom nego da utiče na politiku – festival je navukao bes propalestinskih aktivista.

Iako je „Moja žena plače“ jedno od apolitičnijih dela na inače politikom i političkim porukama nabijenom festivalu, rasprava oko Vendersa dospela je i do ekipe tog filma.

Za Vulevića je takvo pitanje na početku jednog filmskog festivala neumesno. „Razumem takvo pitanje, ne razumem nužno da je to prvo pitanje koje se postavlja na filmskom festivalu, jer ovo nije zasedanje NATO-a u Briselu, nego filmski festival. I bilo bi prikladno da prvih nekoliko pitanja bude o filmu. Ali, istovremeno mi ne bi bilo normalno da takva pitanja ne postoje i na filmskom festivalu“, zaključuje Vulević.