foto Tommy Hetzel„Drvoseče“ (nemački naziv: Holzfällen) je roman Tomasa Bernharda, objavljen 1984.
Njegova tema je pozorište i drugi je deo trilogije, između „Gubitnika“ (1983) i „Starih majstora“ (1985) koji se bave muzikom i slikarstvom.
Objavljivanje ovog romana je izazvalo je buru u Austriji gde je postao bestseler pre nego što je tužba za klevetu, koju je pokrenuo kompozitor Gerhard Lampersberg, rezultirala sudskim nalogom da se preostale kopije preinačavaju.
Lampersberg, bivši Bernhardov prijatelj i model za lik Auersbergera, kasnije je odustao od tužbe.
Premijera predstave po ovom romanu u bečkom Burgteatru bila je prošlog septembra a potpisnik je imao priliku da je gleda 5. marta.
Radnja romana smeštena je u Beč, gde pripovedač, poznati Bernhardov antipatični intelektualac, sedi u velikoj fotelji i posmatra glamuroznu, ali licemernu umetničku elitu na večeri organizovanoj u čast poznatog glumca.
Dok razmišlja o svojim bivšim prijateljima, njihovim ambicijama i padovima, Bernhardovo oštro, ponekad sarkastično pripovedanje razara iluzije o kulturnoj sceni Beča.
Knjiga je izazvala skandal jer su neki ljudi u Austriji prepoznali stvarne ličnosti u njegovim opisima.
Roman je pisan u karakterističnom Bernhardovom stilu – dugačke rečenice, repeticije, mračan humor i snažan osećaj prezira prema austrijskoj buržoaziji i kulturnom establišmentu.
Smatra se jednim od njegovih najboljih i najreprezentativnijih dela.
U svom ”Zapadnom kanonu” iz 1994. američki književni kritičar Harold Blum navodi ”Drvoseče” kao Bernhardovo remek-delo.
U jednoj aristokratskoj bečkoj kući osamdesetih je 11 i 30 noću.
Grupa ljudi čeka dolazak poznatog dramskog glumca iz Burgteatra, počasnog gosta, koji dolazi sa predstave Ibzenove ”Divlje patke”.
To je kuća Auersbergerovih, bračnog para koje narator nije video dvadeset godina: ona je pevačica, on je „kompozitor u Vebernovskoj tradiciji”.
Dok sedi u fotelji, a kasnije i za stolom kada glumac dođe, narator posmatra gomilu oko sebe, proživljavajući poslednje dve decenije, svoje veze i veze sa raznim gostima, a posebno odnos sa ženom, Joanom, koja je izvršila samoubistvo i koja je sahranjena toga dana.
Polako on postaje tužan i zamišljen i sa žalošću priznaje da često veruje da bi mu bilo bolje da je živeo seoskim životom i da je bio drvoseča.
Kada se glumac obruši na jednog književnog rivala, narator se na trenutak pretvara iz ciničnog u saosećajnog, pošto je prethodno osudio glumca iz Burgteatra kao bezočnog i sebičnog.
Roman se završava scenom koja opisuje kako se gosti razilaze, a pripovedač napušta večeru i odlučuje da o njoj piše.
Roman Tomasa Bernharda fokusira se na pripovedača koji posmatra „umetničku večeru“ u bečkoj Gencgase sa udaljenosti svoje fotelje i secira je sa zlobnom preciznošću.
Čuvenu Bernhardovu prozu u predstavi oživljavaju u rečitativu muzičari iz Franuija koji su se proslavili izvođenjem pogrebnih marševa i pogrebne muzike.
U saradnji sa Burgteatrom i raznim drugim pozorištima u Austriji i Nemačkoj, „Musicbanda Franui“, osnovana 1993. godine, odigrala je premijeru svoje najnovije predstave „Drvoseče“ po romanu Tomasa Bernharda.
Genijalni glumac Nikolas Ofčarek je sa velikom radošću prihvatio logično muzički propraćeno čitanje odlomaka iz Bernhardovog dela.
Kao kontrapunkt umetničkoj večeri i glumcu koji se na njoj očekuje, evociran je „lik iz bajke“, Joana, bivša umetnica, prijateljica naratora.
Otuđeni Auersbergerov način života postaje očigledan na njenoj sahrani u Kilbu, kada pripovedač suprotstavlja „prirodne“ ljude u Kilbu sa izveštačenim gostima iz grada, među koje ubraja i sebe.
Na mnogim stranicama pripovedač promišlja o svom ambivalentnom ponašanju prema nekadašnjim prijateljima, kojima mnogo duguje.
Iznenadna promenu naklonosti u mržnju, koja je upravo nastupila, opravdava razočaranjem zbog neispunjenog obećanja osrednjih umetnika – poput Auersbergera – da će ostvariti najviše savršenstvo, ali i potrebom da se spase zavisnosti od ljudi koje je previše voleo.
Nikolas Ofčarek i njegova supruga Tamara Metelka, koja je bila odgovorna za odabir teksta, napravili su malu, ali efektnu produkciju.
Markus Kraler i Andreas Šet zaslužni su za izbor muzike – pored sopstvenih kompozicija, i dela i motiva od Pola Abrahama do Džona Kejdža i od Henrija Persela do Antona Veberna.
Zato je preporučeno: sedite u svojoj „fotelji“ i uživajte u ovim tiradama uz orkestarsku muziku koja je tipična za Franui i pogodna za svečani pogrebni marš.
Najpoznatiji predmet za sedenje u austrijskoj nacionalnoj književnosti je upravo krilna fotelja.
Narator u prvom licu u ”Drvosečama” sedi u njoj, a oči su mu podrugljivo uperene u društvo koje smatra odvratnim.
U ovom romanu-ključu, koji obiluje zlobom, autor se nemilosrdno obračunao sa nekim od svojih najstarijih prijatelja i pristalica.
Sam je našao najboljeg mogućeg zastupnika danas – u liku Nikolasa Ofčareka, solističkog naratora Bernharda na zaista velikoj sceni Burgteatra.
Ležerno poduprt levom rukom, Ofčarek prisustvuje popularnoj „umetničkoj večeri“ na jednostavnoj drvenoj fotelji.
Oštrim jezikom probada rupe u tekstu koji leži otvoren ispred njega.
Naglašava pojedinačne slogove izvlačeći ih iz divlje reke Bernhardove verbalne bujice.
Franui ističe Bernhardovu prozu muzikom žalosti: svi salonski muzički užici koji, u skladu sa „večerom“, funkcionišu i kao muzika za sedeljku.
Čovek u fotelji je kanibal.
On bukvalno proždire svoje saputnike iz studentskih dana, ruga im se i krivi ih za njihovu i sopstvenu „egzistencijalnu katastrofu“.
Ofčarek svaki zvuk svog govora virtuozno pretvara u podsmeh.
Način na koji Tomas Bernhard grubo ismejava „glumce iz Burgteatra“ takođe je nemilosrdan.
Ofčarek, koji je i sam jedan od njih, ubija dve muve jednim udarcem.
On ulazi u Bernhardove rečenične strukture i pomaže da se osudi društvo parazita i njihovih „perverznih navika“.
Istovremeno, postaje opipljiv osećaj saosećanja, bolan napor za bliskost, za međuljudske odnose.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
