Beskompromisni šamar realnosti

Ne znaš da li je prošla minuta ili 50 godina“ Mladalačko svojstvo MESS-a potvrđuju i brojne predstave za najmlađu publiku u okviru programa Children MESS, i Future MESS, programa za mlade reditelje do 30 godina. Jubilarna smotra neće imati takmičarski karakter, niti će se na njoj dodeljivati nagrade – biće, na izvestan način, relaksirajuća fešta teatarske umetnosti. Ali, što potvrđuje i najava direktora MESS-a Dina Mustafića, ta fešta biće obeležena i gostovanjem vrhunskih majstora režije, zanimljivim predstavama čije su umetničke vrednosti potvrđene na prestižnim festivalima i pozornicama Evrope i inovativnim teatarskim događajima iz regiona. Govoreći o festivalskim imenima koja će sigurno privući najveću pažnju, kako publike tako i medija, Mustafić je izdvojio Boba Vilsona, Matthiasa de Koninga, prošlogodišnjeg laureata Jana Lauwersa, te Docolomanskog i dvostrukog dobitnika Zlatnog lovorovog vijenca za režiju, Franka Castorfa. Među imenima iz regije, Mustafić je pomenuo Olivera Frljića, Boruta Šeparovića, Ivu Milošević, Diega de Breu, te najavio prvu reprizu predstave o opsadi Sarajeva, „Elijahova stolica“, autora Igora Štiksa. Bogatstvo programa ovogodišnje smotre nisu omela ne relativno oskudna sredstva koja su ovoga puta manja nego ranije.

Prva predstava na festivalu bila je „Život sa idiotom“ po tekstu crnohumorne pripovetke prestižnog ruskog autora Viktora Jerofejeva, koju je režirao, u Teatral Nacional „Rada Stanca“ Sibiu, Rumunija, Andrej Žoldak (Andreyi Zholdak), ukrajinski umetnik, dobitnik UNESCO nagrade 2004. godine kao najbolji reditelj. Povremena šokantnost i ekstravagancija njegovih teatarskih interpretacija ponekad je iritirala jedan deo publike, istovremeno je i fascinirajući. To se moglo doživeti i na ovoj predstavi, koja je i uznemirujuća alegorija ljudske istorije i svedočanstvo o tome kako ljudi postaju žrtve svoje sopstvene prirode. Zbivanja na sceni su poput noćne more u kojoj se lepota transformiše u ružno, ljubav u mržnju, privlačnost u nasilje. Sredstva kojim se postiže divlja atmosfera zbivanja su i uvezivanje scena na monitoru, multidimenzionalna muzika i smišljeno smenjivanje krikova, uzdaha i tišine, napetosti i mira. Koliko god ovo bilo sračunato da pokrene naše emocije toliko i otvara prostor za refleksiju. Tako se šokantnost pretvara u pokušaj da se otvori i srce i um gledaoca za potpuni doživljaj koji, i pored surovosti, obiluje lepotom.

Predstava traje 150 minuta u kojima se radnja odigrava u dve prostorije, kutije. Zbivanja u obe kutije su se mogla pratiti na tri video bima. Klaustrofobičnost života bračnog para dominira od samog početka predstave. Muž dobija naređenje od partije da uzme idiota iz ludnice i da ga prevaspita. Opsednutost nasiljem, identifikacija sa Tarantinovim filmovima, odgovara postmodernoj citatnosti. Drastične promene identiteta, anđeo koji ostaje bez krila i postaje izloženo telo kao sredstvo brutalnosti. Destrukcija i autodestrukcija glavnih protagonista ukazuje na sada neizbežnu čovekovu težnju za nasiljem u posthumanističkom dobu. Akteri u predstavi su i ljudi koji snimaju kamerom određene segmente, tako da se „tekst“ predstave piše trenutno. Neposredna brutalnost i brutalnost stavljena u digitalizovani okvir se različito percipira. Brutalnost na filmu se konzumira vrlo često sa užitkom dok stavljena na scenu, izaziva nelagodnost. Možda je upravo ta nelagodnost neophodna svih 150 minuta da bi se gledaocu predočile devijacije koje ga okružuju, brutalizam koji postaje neizbežan i bez koga vlada jedna druga vrsta „nelagodnosti“ koja tera čovečanstvo na druge zločine. Prva predstava na MESS-u je beskompromisni šamar realnosti.