"Bio je najveći. Tačka."

Eko je preminuo u 84. godini, bio je univerzitetski profesor, lingvista i filozof koji je doživio svetsku slavu sjajnim romanom „Ime ruže“ koji je više od kriminalističkog romana smeštenog u srednji vek. Roman je preveden na 43 jezika, prodat u nekoliko miliona primeraka. Napisao ga je bližeći se pedesetoj, 1980, a filmsko otelotvorenje doživeo je 1986. kada se u glavnoj ulozi pojavio Šon Koneri. Rasprave o tome koliko je film veran knjizi traju među poklonicima Ekovog romana, kojih, nije malo ni dan-danas.

Rođen u Alesandriji, na severu Italije, 5. januara 1932, studirao je filozofiju na Torinskom univerzitetu i doktorat posvetio problemu estetike kod Tome Akvinskog. Bio je vrhunski stručnjak za istoriju srednjeg veka. Radio je i za italijansku radio-televiziju Rai što mu je dalo mogućnost preispitivanja medijskog praćenja kulture. Poliglota, oženjen Nemicom, Eko je predavao na nekoliko univerziteta , naročito u Bolonji gde je vodio katedru semiotike do 2007. kad je odlučio da ode u penziju. Govorio je da se kasno posvetio pisanju romana, jer je to za njega bila „dečja igra koju nije shvatao ozbiljno“.

Kod nas su objavljeni još i romani „Fukoovo klatno“, „Ostrvo dana pređašnjeg“, „Baudolino“, „Praško groblje“. U poslednjem romanu „Nulti broj“ bavio se kriminalom u svetu medija. Autor je i nekoliko desetina eseja na temu srednjovekovne estetike, Džojsove poetike, Džejmsa Bonda, a ostale su upamćene i dve monografije koje je napisao „Istorija lepote“ i „Istorija ružnoće.“ Po ubeđenju je bio levičar, pisao je stalnu kolumnu za nedeljnik Espreso. Bio je društveno angažovan i iskazao se u umeću vođenja dijaloga. Njegova korespodencija sa milanskim nadbiskupom Karlom Marijem Martinijem, koja je otvorila brojna pitanja „Vera ili nevera? Sučeljavanje“, zabeležena je kao primer odmerenog i svrhovitog dijaloga. Njih dvojica hrabro i odvažno u ovoj polemici otvaraju škakljiva i bolna pitanja za Crkvu, društvo i svet. To su: pravo na prekid trudnoće, položaj žene u Katoličkoj crkvi i druga pitanja, koja se sva svode na pitanje svih pitanja, ono o Dobru i Zlu. „Kako možemo odlučivati šta je moralno ispravno u novom milenijumu u kojem će ljudske moći preći granice danas još nezamislive? Može li nam u tome samo pomoći Bog ili i za neverujuće, postoji merilo razlikovanja Dobra i Zla“, pita se u toj brilijantnoj polemici Umberto Eko.

U već pomenutom specijalnom dodatku Republike, koji je propraćen fenomenalnim ilustracijama o Ekovom stvaralaštvu, o značaju njegove ličnosti i dela pisali su mnogi. Najupečatljiviji je tekst književnika Alesandra Barika „Zadovoljstvo saznavanja“ u kome piše: „Jednostavno: bio je najveći. Bio je to u jednom posebnom i ekskluzivnom sportu, koji se mnogima može učiniti luksuznim poput pola, a koji može da pruža zadovoljstvo, i to kažem bez ustručavanja: stvaranje intelektualca. Ako nekome nisu jasna pravila u ovom sportu: pobeđuje se onda kada se razume, pripoveda ili imenuje Svet. Tačka“.

„Il Professore“, kako su ga od milja zvali, tvrdio je da je romane pisao iz zabave. Bio je veliki bibliofil – u ličnoj biblioteci posedovao je više od 30.000 naslova među kojima i neka veoma retka izdanja. Govorio je: „Došao sam do zaključka da je ceo svet jedna zagonetka, u osnovi bezopasna, koju smo umrsili svojim glupim pokušajima da je razrešimo pretpostavljajući da je zasnovana na nekoj velikoj istini“. Nažalost Umberto Eko više nije među nama da nam pomogne da tu zagonetku u kojoj živimo i razrešimo.