Andrea Wulf, The Invention of Nature; The Adventures of Alexandar von Humboltd, The Lost Hero of Science. John Murray, London, 2015.
Godine 1802. ugašeni vulkan Čimborazo u Ekvadoru smatran je najvišom planinom na svetu (to i jeste ako računamo udaljenost od centra Zemlje).
Aleksandar fon Humbolt i njegovi pratioci su rešili da ga ispitaju.
Penjali su se do visine od skoro šest kilometara i to bez maski za kiseonik, bez planinarske opreme, u cipelama punim hladne vode, povremeno su puzili između provalija, a često su zastajali da Humbolt promrzlim prstima obavi merenja i uzme uzorke za hemijske analize.
Do vrha nisu stigli, ali su svejedno bili srećni.
To je samo jedna epizoda iz petogodišnje ekspedicije koju je Humbolt vodio po zemljama Južne i Srednje Amerike.
Putovali su kroz tropske šume i ljanos, spuštali se čamcima niz Orinoko, penjali se na planine, sklanjali se od krokodila, jaguara i zmija, sve vreme noseći merne instrumente.
Kada se konačno vratio u Evropu, doneo je sanduke pune beležnica i crteža, uzorke kamenja, hiljade astronomskih, geoloških i meteoroloških podataka, kao i uzorke šest hiljada biljnih vrsta, od kojih jedna trećina nije bila dotle poznata.
Pitam se kako je uspeo da sve to transportuje.
Svih tih godina baron Aleksandar fon Humbolt je mogao da udobno živi na imanju pored Berlina.
Rođen je 1769. godine u bogatoj aristokratskoj porodici.
Međutim, društveni život ga nije zanimao.
Od malih nogu je žudeo da otkrije tajne prirode i kosmosa, pa je tome posvetio svoj devedeset godina dug život, kao i celokupno nasledstvo.
Malo je spavao i satima radio, „najbolje tri stvari istovremeno“, a ipak mu se činilo da je spor.
Napisao je mnogo knjiga – uključujući prve knjige o ekologiji – i pedeset hiljada pisama.
Držao je predavanja, pronašao magnetski ekvator, zasnovao biogeografiju, došao na ideju o zonama vegetacije, eksperimentisao, organizovao međunarodnu naučnu saradnju…
Ni po kome u istoriji nije nazvano više bića i toponima nego po njemu.
Skoro 300 biljaka nosi njegovo ime, više od sto životinja, a tu su i gradovi, reke, oblasti, zalivi, morska struja, čak i hotel, dnevne novine i oblast na Mesecu.
Njegovo najveće dostignuće krije se u naslovu „Otkriće prirode“.
Vratimo se na Čimborazo.
Stojeći blizu vrha, razmišljao je o svemu što je dotad video.
Pošto je imao fotografsko pamćenje, u mislima je upoređivao živi svet s raznih kontinenata.
Shvatio je tada da je čitava priroda povezana i da predstavlja veliki organizam, mrežu u kojoj svako biće zavisi od drugih bića, te ne možemo da ga izdvojimo iz celine.
Sve pojave utiču jedna na drugu.
Čim se spustio u podnožje vulkana, nacrtao je dijagram.
Bio je to kopernikanski obrt, rađanje modernog pogleda na svet.
Do tada su svi – Aristotel, Biblija, Frensis Bejkon – smatrali da je svet stvoren za čoveka i da ljudi mogu da rade sve što im je korisno i koliko god im je korisno.
Humbolt je tvrdio da ne mogu i ne smeju, jer je shvatao da je ravnoteža krhka.
Rasparate jednu nit u mreži i odmah su ugrožene ostale.
On je prvi prorekao, pre više od 200 godina, da će ljudska aktivnost dovesti do klimatskih promena, i da će to imati nepredvidive posledice po buduće generacije.
Koje su aktivnosti izazvale mračno predviđanje?
Obaranje šuma, navodnjavanje i velike količine pare i gasa koje stvaraju industrijski centri.
Iako to nije čest slučaj s ljudima koji nadilaze svoje vreme, bio je slavan.
Nazvan je najpoznatijim čovekom u Evropi nakon Napoleona, a Darvin je napamet znao delove njegovih knjiga i rekao da je Humbolt najviše od svih uticao na njega.
Stogodišnjica Humboltovog rođenja obeležena je na svim kontinentima; u SAD su održavane parade, u Moskvi je proglašen za „Šekspira nauke“, a u Berlinu se okupilo osamdeset hiljada ljudi po pljusku.
Zanimljiva i važna tema dobila je dobru obradu.
Ovu biografiju napisala je nemačka istoričarka Andrea Vulf, rođena u Indiji, koja sada živi u Londonu i piše na engleskom.
Stil je slikovit, kompozicija jasna, a likove prati decenijama.
I nije upala u čestu zamku.
Pisci teorijskih knjiga povremeno postanu žrtve svoje erudicije.
Žude da nam pokažu sve što znaju o toj oblasti, te pomešaju važne pojedinosti s nevažnima i napišu predugačke knjige.
Vulf, naprotiv, sažima materijal kao u dobroj beletristici.
Recimo, kada piše o dugoj ekspediciji po Rusiji, ona ne opisuje pripreme, niti polazak, već priču počne od jednog dana nakon dva meseca ekspedicije, a kasnije se osvrne na početak putovanja.
Netipično za biografije, Vulf povremeno napusti svog junaka, pa po jedno poglavlje posveti drugima: Simonu Bolivaru, Humboltovom poznaniku, i njegovoj borbi protiv španskih kolonizatora ili Darvinu, koji je Humboltove knjige nosio i na ekspedicije.
To je i dobro i loše; pruži širu sliku tog vremena i Humboltovog uticaja, ali privremeno izgubi nit priče – recimo, u nepotrebnom poglavlju o Henriju Dejvidu Torou.
Ne očekujem da ova knjiga bude bestseler u Srbiji, ali bi sigurno našla čitalačku publiku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
