INTERVJU: Pesnik Branko Spasić: Živimo u krajnosti u kojoj je postalo bunt imati bilo kakvu autentičnu misao

Spasića smo do sad mogli da pratimo kao muzičara, i člana bendova „Bukowski“, „Moreuz“ i „Sunshine“, gde je započeo kao basista, a zatim postao prateći vokal. Od 2020. godine, Branko je basista i član beogradskog alt-pop sastava „Kika“, koji predvodi Kristina Jovanović Kika.

Njegov rad je vrlo specifičan, autor je albuma „Sreda je Utorak u Novembru“ (Menart, 2022), koji je zapravo muzičko-poetski eksperiment, predstavljajući autorsku trilogiju kroz pesme „Monodrama“, „Entropija“ i „Mačke iz Savamale“:

Sad je ispred nas i knjiga pesama pod istim nazivom kao i album, izašla u izdanju „Nove Poetike“, a za maj se spremaju i nove svirke.

Sve to je bilo doboljno da popričamo sa ovim talentovanim pesnikom i muzičarem.

Branko Spasić za Danas:

Kako si odlučio da spojiš poeziju i muziku u formi trilogije? Koliko su Monodrama, Entropija i Mačke iz Savamale povezane – i tematski i emotivno?

Sve je povezano, a ovakva forma nekako sama proizilazi iz vremena i trajanja. U različitim periodima, preovladavaju različite emocije, upravo su emocije te koje sve povezuju, ono što se menja su percepcija i svest.

Album je izašao pre knjige. Da li ti je u pisanju pesama bliži mikrofon ili olovka?

Ne znam da li mogu da se razdvoje reči od melodija. Poezija nosi sa sobom muziku i to nastaje sve zajedno. Olovka i gitara zajedno.

Knjiga pod istim nazivom uskoro izlazi. Koliko si pesme prilagođavao za štampanu formu, a koliko su ostale “u melodiji”?

Potrudio sam se da pesme ostanu kako jesu, odnosno da okolnosti štampe ne utiču na formu. Zbirka je priređena tako da svaka pesma pored literarne postoji i u likovnoj formi, odnosno pred tekstova postoje i grafike. Sve ove misli i ideje su u isto vreme i reči i slike i zvuk. Pokušao sam na taj način da zabeležim sinesteziju koju osećam dok stvaram.

Da li pišeš pesme koje ne planiraš da otpevaš? I ako da – kakve su one?

Pišem, i to su uglavnom različite eksperimentalne forme, ali uvek ima prostora za ideju da će svi stihovi naći svoju muziku.

Ko ti je najbliži pesnički uzor, a da nije iz sveta muzike?

To je zanimljivo pitanje, mnogo je uzora i uticaja, pitanje je šta smo od toga osvestili. Meni su nekako uvek najveća inspracija bili naši, srpski pesnici, posebno romantičari i nadrealisti. Njihova poezija je bila način borbe, i važan deo društvenih promena. Za mene su podjednako veliki i Dis i Drainac, kao i Radičević i Miljković….

Svirao si u raznim bendovima – od Sunshine-a do Kike. Da li bi rekao da si danas više „bendovski čovek“ ili solo autor?

Uvek su primarni bendovi, ali potreban je i samostalni izraz. Čovek je biće zajednice, muzika je kolektivni čin. Stvaranje sa bendom je dobar simbol za život u zajednici. Sve može da bude svršeno ako se ljudi ujedine pod dobrom idejom i svako marljivo i predano radi na svom delu celine, svestan da su svi potrebni jedni dugima da bi biće živelo, da bi mehanizam funkcionisao. Sa druge strane, samostalni projekti su tu za duboka unutrašnja pitanja, odnosno, „one stvari koje ipak moramo sami sa sobom da rešimo“ .

Kako sarađuje sa Kristinom tj Kikom? Šta te je kod njenog izraza najviše privuklo da se pridružiš njenom bendu?

To je zaista prelepa saradnja. Kika je uvek jako inspirativna. Svi članovi benda su neverovatno talentovani i kreativni, i proces zaista predstavlja uživanje. Najviše me je privuklo to što Kika kroz svoje pesme pokušava da prenese neke pozitivne i produhovljene ideje. Svi želimo da se kroz muziku koju stvaramo prenese neka važna i zdrava poruka.

Da li je tvoj bas više ritam, melodija ili tekst bez reči?

I ritam i melodija, i nemi glasovi, sve one misli i osećanja koja ne mogu da se iskažu drugačije.

Šta je danas veći bunt – svirati alt-pop ili objaviti knjigu poezije?

Iz moje perspektive, podjednako je bunt i jedno i drugo. Danas, nažalost, živimo u krajnosti u kojoj je postalo bunt imati bilo kakvu autentičnu misao, još više pokušati da tu misao podeliš sa drugima, ali bunt nije cilj, on je tu da prenese poruku, a cilj su ljubav i mir.

Da možeš da pokloniš svoju knjigu pesama jednom muzičaru i jednom pesniku – kome bi je dao i zašto?

Voleo bih da mogu svima da poklonim ovu zbirku – nekima da bih se zahvalio na inspiraciji, veri i nadi, a nekima da bih možda ja njima dao malo inspiracije ili empatije, ili popravio barem jedan trenutak, to bi bilo dovoljno.

Imaš li neku pesmu ili stih za koji si siguran da će ostati i preživeti ovo čudno vreme?

Nisam siguran, nadam se prvo da ćemo mi preživeti, i ostati zdravi. Stihovi uvek ostaju podložni preispitivanju, novo vreme donosi svoje stihove. Biće drugačije razmišljati o stihovima i muzici, o umetnosti uopšte, u slobodnom drušvu. Neka bude za sada stih „Vraćam se u Beograd “, pa ćemo videti šta će biti kada se Beograd vrati svima nama…