BUBULJIČAVA FILOZOFIJA SRPSKOG PSIHA

Ako verujete svemu što pročitate na koricama knjiga, onda će vas omot Srpskog psiha uveriti da u rukama imate „Najbrutalniji srpski roman trećeg milenijuma!“ koji, ni manje ni više nego lupa „šamar učmaloj i staromodnoj srpskoj savremenoj književnosti.“
Ako, pak, naivno nasednete gromopucatelnom marketingu i zavirite između odlično dizajniranih korica, otkrićete da je jedina brutalnost zapravo usmerena ka čitaocu. Šamari su namenjeni onima koji od knjiga još uvek očekuju dobro pisanje. Šta reći na razmetljivo-apsurdna poređenja poput ovih:
„Iz njenih usta izlaze rečenice i dave me kao dva udava Laokoona“ (str. 13). „Vučem je po sobi, ukrug, kao Ahilej mrtvog Hektora oko Troje“ (str. 126). „Zagazio sam u masu, dok mi je strob umivao lice kao Jovan Krstitelj Isusu u reci Jordanu“ (str. 61). „Okrećem se kao Orfej da još jednom pogledam suze i patnju Paola Grimaldija – moju Euridiku“ (str. 114). „Lenjo se budim iz dremeža, osećajući se kao Tom Sojer uhvaćen sa rukom do lakata u tegli sa džemom“ (str. 133)…
Teško je odrediti da li je roman ovih (pre)mladih autora infantilniji u napadnoj razmetljivosti prilikom razbacivanja latinskim („Tada bi na scenu stupao moj opus arcanum, parazit na mojoj volji, moj gospodar,“ str. 9, ili: „Ona je genus proximum moje elastičnosti…“ str. 11), ili u citiranju Hajdegera na nemačkom (str. 123.), stihova Leopardija na italijanskom (str. 129) i apsurdnih tekstova iz hevi-metal pesama tokom čitave knjige. Sve je to urađeno bez primetnog ironijskog odmaka, bez koncepta – sem ako anything goes nije koncept. Roman je zapravo hipertrofirana ilustracija sindroma prvog romana u kome autori svaku bogovetnu stranicu zatrpavaju referencama na imena i naslove knjiga koje su čitali („Pustio sam Biohazard ’Waiting to Die’ i nastavio da čitam Sartrovu ’Mučninu’.“ str. 26) i filmova koje su gledali („Nasmejao sam se glasno kao Džoker /Džek Nikolson/ u filmu Betmen /Majkl Kiton/ Tima Bartona.“ str. 51). Površan čitalac će u toj pre-eklektičnoj gomili nabacanih naslova prepoznati postmoderni postupak samo pod uslovom da mu promakne njihova nesvrhovitost, privatni karakter, i odsustvo ukusa (koje se ogleda i u kič-rečenicama i u kič-aluzijama, kao npr. „Okupani muzikom dodira. Utkani u ritam večnosti. U puls… Slušamo ‘Enigmu’.“ str. 179).
Tekst dodatno opterećuju inkongruentne metafore: „…progovorio sam, presekavši njen monolog na dva dela, kao glistu,“ (str. 14) ili ova, u kojoj se žrtva poredi sa biljkom muholovkom, umesto sa muvom: „Moja dijagnoza bila je zaljubljenost, pretvorila me u puki refleks, u biljku mesožderku koja se zatvara na dodir.“ (str. 10) Ili, recimo, automobili opisani kao: „Moderne zveri. U svom trbuhu nose ko zna koliko proždranih konja“ (str. 188).
Od njih su gore jedino deonice u kojima nam autori, kroz usta psiho-naratora (i dalje bez ikakvog odmaka), plasiraju svoju detinjastu egoističku filozofiju: „Najviše mrzim ljude koji ova idiotska pitanja shvataju ozbiljno, pa onda počinju svoju tužnu priču. U takvim situacijama, po automatizmu, preporučujem da čitaju Vitgenštajna, zbog teze o terapeutskoj funkciji filozofije“ (str. 74). Najzabavniji su, ipak, kada u razmaku od samo par stranica uskoče sebi u usta, kao ovde: „Još od puberteta nisam pitao zašto, niti tražio smisao. To i jesu pubertetska pitanja. Ili ih tada preležiš ili si bubuljičav celog života.“ Tako na strani 150; samo četiri strane dalje, psiho zaboravlja svoju maksimu, i bubuljičavo filozofira: „Da li postoji svrha ljudskog delovanja? Ako postoji, onda je ona važnija od samog čoveka. A kako da nečem drugom dam prioritet? Kako da se odreknem sebe? Ili još bolje: zašto bih to uradio? I da li zaista postoji nešto važnije od mene?“
Na mikro-planu – (nenamernog) smeha u izobilju. Avaj, roman slabo stoji i na makro-planu: za nešto što se reklamira kao žanrovski roman, ovom pisaniju nedostaje i najelementarnija struktura, odnosno zaplet. Površni likovi se slučajno sreću i upuštaju u irelevantna naklapanja, izolovane epizode se gomilaju jedne preko drugih bez ikakvog privida reda, toka ili svrhe, a rascepkana dramaturgija je proizvoljna kao i poređenja i metafore kojima je tekst nabijen do prskanja. Narativni ton je identičan od prve do poslednje strane, bez ikakvog variranja, bez smisla za gradaciju ili saspens koji bi trebalo da su elementarni kvaliteti jednog triler-horora. Pokušaji „šoka“ (u naivno-pornografskim i neuzbudljivo-kasapskim deonicama) površni su i nedelotvorni u svom infantilnom insistiranju na eksplicitnosti, a bez adekvatnog konteksta koji bi ih zaista učinio nadražujućim ili bolnim. Ravan ton čini knjigu vanredno monotonom, dok je „zaplet“ sa „tajanstvenim“ kasetama koje stižu naratoru toliko skrajnut i potopljen pod naslagama ispraznih anegdota da ga autori raspliću jeftinim i neubedljivim deus ex machina krajem.