Čehov dvadesetog veka: In memoriam: Alis Manro (1931-2024), kanadska književnica, dobitnica Nobelove nagrade 2013. 1foto (BETAPHOTO Chris Young/The Canadian Press via AP)

„Hoću da ispričam priču, na staromodni način – o onome što se svakome dešava, ali hoću da to što se dešava bude tako da čitalac oseti ne ono što se dešava već kako se dešava“, rekla je jednom prilikom Alis Manro, kanadska književnica koja je upravo preminula, ostavivši za sobom delo magične vrednosti koje će i pored najvećeg svetskog priznanja za literaturu, Nobelove nagrade, tek biti iščitavano i analizirano.

Suptilnost pripovedanja Alis Manro i naoko jednostavan a nesvakidašnje istančano-složeni stil nisu mogli, a neće više i moći da se iščitavaju samo jednostavnim kritičkim aparatom već će morati da uključe interdisciplinarni pristup koji će pretpostavljati one oblasti koje poput psihologije, sociologije i filozofije mogu najbolje osvetliti savremenu književnost.

Drugim rečima, jednostavnost je najsloženija, a u delima Alis Manro je najtananije predstavljena.

Sama književnica dala je svojevremeno svoju, inače često citiranu, preporuku za čitanje priče.

Priča nije nalik putu koji treba pratiti, kaže, već liči na kuću u koju ulazite, kojom šetate otkrivajući svet viđen očima onog ko u kući živi, čime se i vi menjate postajući svesni da ništa nije očigledno, niti je za svagda dato.

Način pripovedanja Alis Manro je zato čaroban.

Teško je prisetiti se još nekog književnika koji je, držeći se svog kraja – jugozapadni Ontario, Kanada, dakle, geografski regionalno ograničenog (rođena je 1931. u Vingamu) – uspeo da postigne fascinantnu univerzalnost zahvaljujući, pre svega, dubokom uvidu u ljudske vrline i mane.

Vešto se poigravajući vremenskim planovima, pišući upravo tako da mislima bude široko, a rečima tesno, kako je govorio i pisao Čehov, Alis Manro je zaslužila pohvalu koja je, možda će nekom zazvučati čudno, veća od Nobelove nagrade.

A to je da su je njene kolege, pisci, velikani savremene književnosti prošlog veka, među prvima Džon Apdajk, proglasili novim Čehovom.

Apdajk ju je poredio i sa Tolstojem, a poređena je Alis Manro i sa drugim klasicima svetske književnosti, sa Gi de Mopasanom, i Floberom.

Ipak, najčešće je nosila epitet najboljeg pripovedača na engleskom jeziku.

Književna kritika je smatrala da svojim pripovedanjem Manro podiže zavesu sve dok pogledom ne stigne do same srži onoga što njeni junaci rade.

Čitalac ima osećaj, podvlačili su, da pričama pokušava da nam pomogne da dopremo do iskonski emocionalne filozofsko-psihološke samospoznaje.

Ali ne tako da nam taj uvid pruža na dlanu; čitalac mora da se dobro pomuči kako bi se potpuno predao onome što je nepoznato u njemu, a što predstavlja karakter i motiv njegovog ponašanja.

Zvuči prilično apstraktno, no valja znati da priče Alis Manro dopiru do mračnih dubina naših ličnosti; samo kada se u njih zagledamo, nude nam uzbudljivost i bude životnost.

U njima ćete naći celi, za mnoge potpuno nevidljivi spektar života.

Polazište je ljubav, krajnja tačka je sebičnost, oličena u mržnji, zlobi, nasilju.

Tu su dati valeri osećanja koja, pritisnuti svakodnevicom teško da umemo i želimo da prepoznamo u njihovim začecima – a tako je lako, upozorava nas Alis Manro, izgubiti ljubav, tako je lako preći preko nasilja u porodici i u društvu, tako je lako ne želeti priznati nečiju, ali i sopstvenu zlobu, usprotivi joj se empatijom i velikodušnoću.

Najlakše je, zapravo, zaogrnuti se svojim strahom od života, zatvoriti se u sebe u nadi da u takvoj izolaciji od svega što dolazi na vrata naših života možemo da uzmemo samo ono što naše biće hoće da podnese.

Malo ljubavi umesto mnogo, i malo nasilja umesto podmuklog i bezočnog…

Zato su teme o kojima Alis Manro najčešće piše, ne bi li nas probudila, usamljenost, bolest, smrt, religija, i zlostavljanje.

Takve teme su i najpodatnije razumevanju i procenjivanju ljudskog karaktera; veličanstveno i neponovljivo ova je spisateljica pisala o teškom detinjstvu, traumatičnom odrastanju, patnjama i bolestima tela i duše, pa i psihičkim problemima.

O nemirima, o stidu, o osećanju krivice i neprijatnim sećanjima, o pomirenjima sa sobom, i sa svima oko sebe.

Naći mir u sebi bilo je geslo Alis Manro. A on se ne može naći ako u sebi ne prepoznajemo sebe, jer to je put da onda prepoznamo i druge.

Na ovom horizontu osećanja u kojem se kao u ogledalu suočavamo sa svojim životom, Alis Manro bira junake oba pola, muškarce i žene, ali ipak prvenstvo daje ženama.

Ne zato što je feministički pisac, već zato što joj je važno iskustvo žene.

Otud će mnogi u njenim pričama iščitavati i delove njene biografije; ali to je samo privid.

Autobiografsko je onoliko koliko je i kod svih pisaca koji svoje živote, poput glumaca, poklanjaju svojim junacima čije likove u fikciji igraju.

Prva knjiga koju je Alis Manro objavila bila je zbirka priča „Ples srećnih senki“.

Njom je kritici i čitaocima najavila dolazak velikog pisca.

Zato i ne čudi što je odmah dobila najvažnije priznanje za književnost u Kanadi, Nagradu generalnog guvernera ove zemlje, koju će kasnije dobiti još pet puta.

Tom je zbirkom Manro odmah uspostavila temelj za sve svoje kasnije knjige: Ontario kao mesto dešavanja u njima, junake koji su obični (a da neobičniji ne mogu biti!) – domaćice, činovnike, farmere, mlade koji tek pronalaze svoje mesto u svetu, ali i bolesnike, fizički ili mentalno obolele, bolničare…, i sve njihove rođake, i sav njihov komšiluk, od naizgled iste fele skrojene a, zapravo, toliko različite i prepune svojih i lepih i morbidnih tajni.

Odmah za „Plesom srećnih senki“ Manro je objavila je i svoj jedini roman „Životi devojaka i žena“, oko kojeg se i dan-danas kritičari spore da li je roman ili samo zbirka priča, međusobno povezanih glavnim likom.

A onda je krenuo niz knjiga, obilje pronicljivih, senzibilnih pripovedaka u riznici u kojoj ova književnica otkriva jedan sasvim novi pogled na svet i na čoveka.

Nesvakidašnji po tome što je Alis Manro pisac naizgled škrt u emocijama; njeni junaci ih ne pokazuju, nisu sasvim svesni svojih dela iako ih u podsvesti slute.

U tome je, nazovimo je sebičnost pripovedačke umetnosti Alis Manro, jer je u pitanju obična varka.

U ovim pričama sve vri od senzbilnosti, od osećanja, u rasponu od onih najlepših do onih najgrozomornijih.

Sa poentom da su sva ona ljudska, i da je samo taština ta koja nam ne dopušta da do njih dopremo.

To je razlog zbog kojeg pripovetke Alis Manro nemaju naravoučenije.

One su bolne i potresne, ali daleko od svake patetike.

Duboko istinite, prodorne i lucidne, one čuvaju iskru iz žara života koji svi moramo da odživimo, i za koji se, i u njemu, moramo boriti.

Zato su podjednako očaravajuće u svojoj snazi, neophodnoj da se u prošlom, sadašnjem i budućem vremenu sagleda i precizno definiše sopstveni identitet.

Alis Manro je za života objavila trinaest zbirki pripovedaka od kojih je veliki broj njih preveden na srpski jezik, uz roman „Životi devojaka i žena“.

Ekskluzivni izdavač ove sjajne književnice je „Agora“ (Zrenjanin-Novi Sad), čiji je urednik Nenad Šaponja još pre nego što će Manro dobiti Nobelovu nagradu (2013) taj roman objavio 2011, sluteći sa pravom čaroliju ove spisateljice.

Do sada su na srpskom objavljene zbirke pripovedaka: „Bekstvo“, „Previše sreće“, „Goli život“ „Mržnja, prijateljstvo, udvaranje, ljubav, brak“, „Ljubav dobre žene“, „Ples srećnih senki“…, a prošle godine u „Agori“ su se pojavile još dve knjige priča „Šta umišljaš ko si ti“ i „Znaci ljubavi“.
Alis Manro bi uskoro, 10. jula, napunila 93 godine.

Prestala je da piše odavno, smatrajući da je rekla sve što je imala da kaže.

Takvu presudu sebi može da donese samo autentično harizmatičan pisac koji je svoje emocije i razum, celog sebe izvrnuo poput rukavice i ponudio čitaocu.

Uverena da u njoj nije ostalo ni zrnce neispitanog, neshvaćenog, neanaliziranog, nesamospoznajnog i netransformisanog u umetnost, Alis Manro je zaćutala.

Umela je da čita sebe, a otvorila se kako bi uobličila nas, svoje junakinje i junake.

Svakako svesna da će mnogi ustreptati dok je čitaju, ozareni čudesnim darom koji samo magija velikana pisane reči može da im pruži.

Autorka je prevoditeljka knjiga Alis Manro

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari