Danilo Stanimirović, autor kratkog filma „Mačke“ za Danas: To je film o dečaku koji pokušava da shvati kako treba da se ponaša u društvu na osnovu njegovih zahteva

Priča prati dečaka Mišu, čiji roditelji prolaze kroz razvod, a koji pronalazi napušteno mače kao novog prijatelja.

U jeku tenzija i društvenih očekivanja, Miša prvo odlučuje da ga se otarasi i skrati mu muke, ali ipak se predomišlja i donosi odluku da započne novo prijateljstvo.

Reditelj Danilo Stanimirović nešto više nam je rekao o kontekstu samog filma, dečjoj perspektivi i snimanju sa malim detetom i životinjom na setu.

Koliko je za publiku važan kontekst naselja u Cirihu u kome se nalazi Miša, glavni lik i kako to utiče na razumevanje njegovog celog sveta?

– Utisak mnogih koji su gledali film je da je on mogao da se desi bilo gde. I onda uvek ide pitanje zašto baš Cirih? Meni je nekako od početka bilo važno da ostane Cirih. Ali mislim da on govori o dečaku koji pokušava da shvati kako treba da se ponaša u društvu na osnovu onoga što to društvo zahteva.

I mislim da se to dešava svuda. I da je negde istaknutije kod dece koja su, recimo, deca gastarbajtera ili koja dolaze iz migrantskih porodica i odrastaju u nekom, pa ja ne bih rekao stranom svetu, zato što je to upitna kategorija. Za njih je to prosto njihov identitet i svet u kome oni odrastaju i mogu da ga razumeju, da ga vide kako ga oni vide.

Ali definitivno se mnogo očekuje od njih i onda kreiraju svoju viziju sveta koja im je otežana za kreiranje zato što, sa jedne strane, očekuje se taj nacionalni identitet, konkretno kod srpskih porodica koji ga nameću, roditelji ili neka kulturno-umetnička društva.

A s druge strane se očekuje od njih kao pojedinaca i kao državljana, na primer Švajcarske, da se pripremaju da doprinose ekonomskom sistemu Švajcarske na način na koji se to očekuje od svakog švajcarskog državljanina.

A koliku tu ulogu ima jezik, jer on progovori jezikom koji njegova majka ne razume?

– Mislim da sa decom, pošto su tamo i rođena, jezik naravno igra važnu ulogu, ali oni lakše nekako to prevaziđu zato što od rođenja prosto prate oba jezika. Ali definitivno ljudima koji se presele, jezik je prva bukvalna prepreka koja je povezana onda i sa identitetom.

Koji je bio pristup prikazivanju raspada jedne porodice iz perspektive deteta? Kako ste ušli u tu priču i perspektivu?

– Od ljudi koje poznajem, nekako sam bio dosta u kontaktu sa rođacima, odnosno sa dečakom, bratom koji je to proživljavao. Ja sam hteo prosto da mu pomognem i da budem dosta sa njim. I onda me je zanimalo sve ovo što sam naveo, kako prosto njegov mozak funkcioniše.

I onda sam tu negde shvatio da bi priča Danila Kiša, ‘Mačke’, u kojoj Andreas pronalazi neke mačiće napuštene na putu i onda pokušava da im pomogne, a onda donosi tu brutalnu i vrlo racionalnu odluku da im skrati muke time što im oduzima život, možda mogla da se ispriča kroz ovaj kontekst, pa da nekako spojim te dve stvari.

Ali onda kad sam radio sa dečakom koji je igrao Mišu u ovom filmu, shvatio sam da je to previše brutalno za jedno dete i da to nije način na koji deca inače razmišljaju. I onda sam prilagodio nekako priču o tome i shvatio sam da nije vredno traumiranja dečaka. Tako da smo na kraju završili ceo film u nekom mnogo svetlijem tonu.

Na filmu su učestvovali dečak i mala životinja, što je već po sebi neuobičajeno. Koliko je bilo teško balansirati sve to i kako je zadržana ta neka prirodnost njihovog odnosa?

– Pa, da, jako teško, naravno. Mislim, sa dečakom je bilo super jer ja volim da radim sa decom i onda smo nekako imali divan odnos, vrlo jasan, otvoren, direktan i nekako iskren. Ali sa mačetom to je standardno, generalno sa životinjama, uvek velika prepreka.

Prvo, uopšte, naći mače je bilo teško i onda smo pokušavali sa raznim profesionalnim animal wranglerima u Srbiji. Što smo shvatili da baš i nije idealno, možda ni vrlo humano. I onda smo na kraju super prošli sa mačićima prijatelja i poznanika.