foto promo Vladimir MiladinovićProteklu godinu su u oblasti savremene umetnosti obeležili poniženje, dezintegracija, spuštanje nivoa procene kvaliteta i značaja, bruka, ali i začetci nečeg drugačjeg.
Obzirom da sam svoj aktivni radni vek provela angažujući u propagiranju značaja savremene vizuelne umetničke prakse za razvoj društva, teško mi je da, u oblasti koju najbolje poznajem, prihvatim odsustvo dinamike, energije, provokacije i tegobno stanje koje nas je zadesilo na svim nivoima.
Novog svakako ima ali tekuća društvena kretanja nisu unapredila ovu oblast stvaralaštva, na protiv, kao ranjiva delatnost koja je odavno skrajnuta, dovedena je do pozicije tihog, neprimerenog ponižavanja, sistemskog uništavanja iz koga će se teško i sporo oporavljati.
Savremena umetnička scene je društveni oblik delovanja sa namerom da se uspostave nove vrednosti u skladu sa kulturnim politikama. Kao eksperimentalna, inovativna, ne može biti komercijalna i neophodna joj je podrška državnih institucija. Ove godine je državna (budžetska) finasijska podrška izostala a „kulturna politika“ se svela na upitan ukus pojedinaca koji, najčešće, nemaju profesionalnih dodira sa oblašću kojom se zvanično bave.
Vlast se donekle bavila mahinacijama da pokreće nove filmske festivale umesto podrške međunarodno priznatim postojećim, osujeti Bitef, Oktobarski salon, a manje kulturne događaje koje održavaju umetničku scenu živom je jednostavno ukinula neobajvljivanjem rezultata konkursa (Republika) ili nebuloznim obajšnjenjem prekida konkursne procedure (Grad Beograd).
Posledica je da su nezavisni sektor i manje (lokalne) produkcije državnih ustanova dovedene do hibernacije, preživljavanja ili snalaženja da bi se, kako- tako, održao kontinuitet i ispunilo javno obećanje umetnicima čiji su programi planirani.
Na primer: Kulturni centar Beograda je nedostatak finasijske podrške rešio grupisanjem autora u kolektivne, umesto samostalnih izložbi; strukovna udruženja ULUS, ULUPUDS su pokrenula donatorske kampanje prikupljanja sredstava za preživljavanje; tradicionalna nagrada za mlade umetnike Dimitrije Baščević Mangelos je, posle više decenija, prvi put održana bez prateće izložbe; mnogi izložbeni prostori su utihnuli i sveli programe na nužne.
Svesniji umetnici i kulturni radnici su se, u okviru svojih mogućnosti, pridružili studentskim i građanskim protestima ili ućutali.
Gdegod i kadgod se moglo, izlagačiki prostori su ustupani studentima i aktivistima, posebno od kraja jula, nakon sumanutog upada i prekida rada Oslobođenog Studentskog kulturnog centra, mesta gde se koncentrisala energija i održavala vitalnost.
Urušavanje prethodno uspostavljenih vrednosti, utrnuće, zbunjenost, nedostakak podrške, snage, prilagođavanje i mehaničko obavljanje posla po inerciji, promena fokusa interesovanja građana (publike), uticali su na spuštanje kriterijuma.Sadržaj, koji bi do nedavno bio podrazumevajući, tekući, realizovan u državnim ustanovama, nametnuo se kao dominantni, reprezentativni primer da se nešto dešava, stvarajući nekakav privid normalnosti.
Tako su, nesporno važne i kvalitetne, izložbe u Muzeju savremene umetnosti – Zdravko Joksimović: Svetlucavo prijateljstvo (maj-avgust), David Hockney: Od papira do ekrana (juni-avgust); obeležavanje 60 godina rada MSUB, prvi segment Prekretnice ka modernosti:
Umetnost društva 1900–1945 (oktobar 2025-mart 2027), kao i zaslužena Gran-pri nagrada Europa Nostra 2025 za izložbu „Ježeva kućica – izmišljanje boljeg sveta“ održanu u Muzeju Jugoslavije prethodne godine (decembar 2023-septembar 2024), postale referentne tačke za oficijelnu retrospektivu savremenog vizuelnog stvaralaštva 2025. godine. Povremeno su se desila i pojedinačna autorska predstavljanja, potentna i vredna pažnje, ali su protekla neprimetno.
Izmeštena stvarnost u kojoj živimo, marginalizacija savremenog i progresivnog, zamor i pasivizacija, ostavile su prostor za mutne radnje, iživljavanje ličnih ukusa i interesa nadležnih (promotera banalizacije nacionalnih vrednosti tumačenih u interpretaciji neukih) pa nam se desio ekstremni slučaj sa ozbiljnim posledicama: Izbor nacionalnog predstavnika na Venecijanskom bijenalu 2026.godine, manifestaciji koja prezentuje savremene tendencije u vizuelnoj umetnosti. Izbor nacionalnog predstavnika, umetnika diskutabilnih umetničkih dometa nepoznatog lokalnoj sceni, neosporno jeste reprezent viđenja srpske savremene umetnosti od strane vladajućih struktura ali je neprimeren koncepciji i značaju Bijenala.
To što je ovaj izbor bruka, onima koji su birali nije bitno. Već neko vreme nas zvanični predstavnici Srbije brukaju kojekuda.
A bruka je izazov za samoodbranu. Za razliku od dezintegrisane umetničke scene, sistema koji ima nekakav zadatak, nameru uspostavljanja društvenih vrednosti, na drugoj strani su pojedinci, umetnici koji imaju individualnu potrebu.
Potreba se teško kontroliše. Trebaće vremena ali umetnici i nadolazeće generacije će izneti nove vrednosti jer je drugačiji pristup neophodan. A mi stariji, ko se kako prilagodi.
Autorka je istoričarka umetnosti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
