Darku Tuševljakoviću uručena 72. NIN-ova nagrada za roman „Karota”

Odluku o laureatu NIN-ove nagrade doneo je žiri u sastavu Aleksandar Jerkov (predsednik), Adrijana Marčetić, Jelena Mladenović, Vladimir Gvozden i Mladen Vesković.

Tuševljaković: Ovo je moj najličniji roman do sada, većeg priznanja od NIN-ove nagrade nema

Dobitniku NIN-ove nagrade Darko Tuševljaković rekao je, nakon uručenja, da će za početak ponoviti ono što je rekao pre nedelju dana, kada se očekivalo da podelim svoju prvu reakciju na nagradu.

„Ta reakcija je ostala i ostaće nadalje ista. Izuzetno je zadovoljstvo naći se na spisku imena dobitnika NIN-ove nagrade, na listi koja sadrži autore koji su u velikoj meri formirali savremenu domaću književnost. Većeg priznanja od toga nema. Ponoviću još nešto. Pisanje romana je neizvestan posao. Dok ga pišete, ne znate kuda će vas odvesti, a kada ga završite, ne znate kako će ga publika čitati. Ali svakako ne želite mlaku reakciju, već da ostavite trag. Dok sam pisao „Karotu“, povremeno mi se činilo da će ta priča biti važna samo meni, na trenutke suviše specifičnom, lokalnom, a opet suviše opštem i podrazujućom. Pisanje znači večito tražiti ravnotežu, hodati po tankoj liniji između hermetičnosti i lake razumljivosti, i to balansiranje je, u slučaju „Karote“, umelo da me iscrpi. Nije lako kada istovremeno želite da ostanete svoj i postanete svačiji, a pisac u svakom svom naporu pokušava upravo to. On se ogoljuje, ali u prostoriji u kojoj nema nužno previše svešnosti“, rekao je laureat.

Ovaj žiri je, međutim, dodao je Tuševljaković, svojom odlukom razvejao moje sumnje i obasjao Karotu svetlom koje romanu daje priliku da ostavi dugačku senku.

„Ovo je moj najličniji roman do sada, i priznanje koje je dobio kao da potvrđuje tezu da ono što pisac, ne štedeći se, izvuče iz svoje najveće dubine, zaslužuje najviše pažnje. Hvala žiriju na tome. A NIN-ovoj nagradi hvala na romanima koje je postavila u prvi plan – na Dervišu i Bronzanoj straži, na Upotrebi i Rečniku, na Zebnji i Komentarima, na Mamcu i Deci i mnogim drugim – jer su to dela na koja se, prosto rečeno, ložimo.

Ložimo se zato što je loženje važan aspekt bavljenja književnošću. Bez toga, knjige su kutije pune reči. Ložimo se dok pišemo, čitamo, ložimo se na tuđa dela i njihove autore. Odlazimo na promocije i sakupljamo autograme, presrećemo ih na sajmovima i govorimo im koliko nam znači to što su nam podarili“, rekao je Tuševljaković.

Ispričao je i da je pre dvadesetak godina, u jednom takvom naletu vatre, poslao sam pismo jednoj slavnoj američkoj spisateljici, iz čiste ljubavi i divljenja, piše NIN. rs