Dejan Đurović: Patološka ubrzanost kvari lepotu govora

P { margin-bottom: 0.21cm; }

Zvezda filma „Subotom uveče“, čika Petronije i voditelj Daštanja iz kultne dečije serije „Neven“, tvorac emisije Dragstor ozbiljne muzike, koja je krajem prošle godine proslavila 35. rođendan, deceniju i po „glas“ čuvene naučne serije „Opstanak“, voditelj programa Subotom, a potom i Nedeljom uveče, Đurović je, prema oceni žirija, „svojom pravilnom dikcijom i artikulacijom, jasnim i skladnim kazivanjem, prikladnim jezičkim stilom, pažljivim izborom reči, uvažavanjem sagovornika i otmenom spontanošću postao i ostao mera dobrog govora i jezika u medijima“.

– Mislim da su svi ti komplimenti prejaki. Moj kredo je da u sve treba sumnjati, ali sam se malo pokolebao – na dodeli nagrade svi su govorili toliko afirmativno, sa toliko lepih reči da sam ostao, što bi se na francuskom reklo, „bouche beeant“ – „otvorenih usta“ – kaže u razgovoru za Danas Dejan Đurović.

Šta Vam znači ova nagrada, jer ste na uručenju i sami bili u dilemi da li je to više ili manje od priznanja koje ste pre 40 godina dobili na jugoslovenskom Festivalu radija u Ohridu?

– Nagrada u Ohridu za mene je tada bila ogroman uspeh. Taj festival se održavao na nivou cele Jugoslavije sa 20 miliona stanovnika, a bilo je i gostiju. Čak i ta plaketa u vizuelnom smislu veoma lepo izgleda. Ja dajem dosta na taj vizuelni efekat. Od nagrade koju sam sad dobio malo se i plašim zato što ona strašno obavezuje. Ja sad moram da pazim kako slažem rečenicu. Inače, ime Radmile Vidak meni mnogo znači – ona je bila lektor kada sam ja bio spiker. Ja sam bio pozvan na Radio još dok sam bio student druge godine Pozorišne akademije, ali sam već tada bio zvezda u filmu „Subotom uveče“. To je vrlo opasno kad imate 18-19 godina. Srećom sam izbegao da ne potonem. To je bio prvi film koji nije bio partizanski, nego kao italijanski neorealizam. U Puli je dobio srebrnu medalju, a Avala film je nas glumce koji smo u njemu igrali tretirala kao nove zvezde na jugoslovenskom nivou kakve su u svetu bili DŽems Din i Marlon Brando. Ja se sećam da su na terazijskim banderama, što izaziva loše asocijacije, bile neke staklene konstrukcije u kojim su bile naše slike, tako da sam ja 1957. „visio“ na Terazijama jedno mesec dana. To je bio šok ne samo za mene, nego i za publiku, prolaznike jer se to prvi put dogodilo, a zapravo je bilo preteča svega što je moderni vizuelni izraz danas.

Probali ste sve žanrove. U čemu ste se najbolje osećali?

– Kako kad. Nažalost, najmanje sam bio u pozorištu. Tu sad dolazi jedan mali socijalni momenat – ja sam rano ostao bez oca, mama i ja smo bili sami i morao sam dosta da radim, da ne upotrebim tešku reč – da tezgarim. To me je malo vuklo i odvlačilo od pozorišta, mada sam posle filma vrlo brzo igrao jednu od glavnih uloga u predstavi „Dnevnik Ane Frank“, koju je režirao doktor Hugo Klajn. Išla je pune tri sezone na kartu više, ali je zbog „političkog trenutka“ između Palestine i Izraela, u kome smo se mi odlučili za Palestinu, morala da se malo primiri.

Da li ste zaista Dragstor ozbiljne muzike pokrenuli sa željom da klasikom demokratizujete tadašnje jugoslovensko društvo?

– Kad je Dragstor na Kolarcu imao svoje rođendane i snimanja – on se uslovno pretvorio u neku vrstu institucije koje je snimala ploče i uticala da krenu i TV emisije tog tipa, ja sam u obraćanju publici rekao da to treba da pretvorimo u sistem. Posle u pauzi moj urednik kaže: „Jesi li ti normalan, što diraš u sistem“. Meni to nije ni palo na pamet, nego da Dragstor sistematizujemo, jer je tada bio inovacija, kao što su to bili i pravi pravcati dragstori koji su nekima mirisali na Zapad i potrošačko društvo.

Šta se dogodilo da od Dragstora dođemo u situaciju da su u Beograda ukinute gotovo sve radio-stanice koje su emitovale isključivo klasičnu muziku?

– Moj slogan bilo je: „Dragstor je neka vrsta demokratskog pristupa klasičnoj muzici“. Onda sam pravio viceve s tim. Sad možemo da utvrdimo da su svi dragstori ukinuti, a poslednji Dragstor ozbiljne muzike. Možda sam ličan, ja sam pronašao finu dragu osobu koja je radila sa mnom Ivanu LJubinković, koja je baš inovirala stvari i moglo je lepo da ostane. Ali, splet okolnosti – ova otpuštanja sada, ja sam u dubokoj penziji, tako da više nisam imao načina da to držim pod kontrolom.

Kako doživljavate to što je Vaš glas za mnoge sinonim za seriju „Opstanak“?

– „Opstanak“ je za moju i mnoge druge generacije bio potpuno neverovatno TV otkriće. Deset prvih emisija pravila je neka grupa građana u Engleskoj koja se udružila, a onda je njih otkupio BBC. Ništa se nije promenilo, osim što su imali više mogućnosti za rade. Neverovatno je koliko je to za nas sve bilo novo – geografija, zoologija, biologija, nauka o životu, čoveku. Tada se dosta skromno govorilo o ekologiji koju je ova emisija praktično digla to na najviši mogući nivo. Ono što, nažalost, publika nije mogla da čuje, a samo sam ja slušao i uživao – tekst su čitali DŽon Gilgud, Piter Justinov… Bilo je tu sjajnih glumaca, tako da sam ja tu malo i uživao i imao preimućstvo u odnosu na one koji slušali samo mene. Kad pričam o „Opstanku“, ja kažem da sam ušao u nešto što nisam pokvario.

Kako Vam se čine današnji spikeri i voditelji i na radiju i na TV kad slušate?

– Ja sam tu malo pristrasan na neki način – volim te ljude koji lepo govore. Međutim, sad je problem to što imamo mnogo programa. U vreme kad sam ja radio bila je praktično samo jedna televizija i tada ste imali zaista sjajne zvezde: Miću Orlovića, Olivera Mlakara, LJubu Jelčića, na radiju Branka Surutku, Dragu Jonaš, Bonku Davičo… To sve su bili vrsni spikeri. Zato se ja i radujem ovoj nagradi „Radmila Vidak“, koja je podigla i inače dobar nivo govorenja na radiju time što je uspostavila kontakte sa Akademijom nauka i umetnosti, fakultetima za jezik. Bila je veliki stručnjak, ali veoma stroga, što tad nisam baš naročito voleo. Sad kad imate bezbroj televizija i kad vlada tolika razuzdanost u tome, smatram da nivo jeste pao generalno gledano, ali to ne važi za RTS, gde većina novinara vrlo dobro govori. Na RTS je, doduše, bilo strašno između 1990. i 2000. godine. Ja sam se tad spasao tako što sam radio smanjenog kapaciteta i što sam tih 10 godina proveo u Ateljeu 212, gde sam igrao u četiri-pet predstava.

Da li je lepota govora ugrožena, prečesto se čuje da je ovo „teško vreme za lep jezik i govor“?

– Jeste i može da bude. To ja tumačim velikom ubrzanošću svega i svačega. Brzina koja se sada dosta patološki primenjuje. Najbolji primer je televizijska reklama za lekove, kad se pušta ubrzana traka sa porukom da se obratite i posavetujete s vašim lekarom ili farmaceutom. To je nešto što vuče, s tim se šališ, ali ostane. Šta me još sad plaši – činjenica da su UN pre tri meseca izbrojale da na svetu ima sedam milijardi ljudi, a kako sam čuo, sad je to već sedam milijardi i 300 miliona. To je rapidno, a u knjizi „Ugrađivanje straha“ Rui Zinka, koju na Radio Beogradu čitam u audio „formi“, priča se o „razređivanju stanovništva, jer to sa sidom nije dovoljno uspešno“.

Sjajan sudar u „Nevenu“

Zašto recimo posle „Nevena“ nismo imali nijednu seriju koja bi ponovila kvalitet i popularnost kod svih generacija?

– Moja definicija „Nevena“ jeste da su se srele dve osobe koje su volele jedna drugu – LJudmila Stanojević i Timoti Bajford. On je došao ovde zahvaljujući poznanstvu sa Draganom Babićem, koji je bio i u BBC-u. Timoti se zaljubio u Srbiju a prethodno i u Milu. Oni su se uzeli, a ja nalazim da je prva stvar koja se porodila iz toga „Neven“. On je došao sa svojim engleskim vaspitanjem, tamo je već bio uspešan reditelj sa montipajtonovskom idejom. Mila je bila sjajan dramaturg. To je bio sjajan sudar – čika Jovana Zmaja, prvaka sveta u stihovima za decu, Mile, koja je to sjajno obradila, Timotija, koji je to razumeo i igrao se s drugim rešenjima. Ja sam opet imao svoj deo sreće da upadnem u to. Zanimljivo je da je prvih 13 emisija bilo snimljeno crno-belo, sledećih 13 u boji, tako da to dalo i neku romantiku napretka i promena u svetu, jer tada i naša televizija prešla na boju.