Dejan Kožul, autor filma „Ramizovo ljeto“ za Danas: To je čovjek koji je odlučio da preuzme kontrolu nad svojim životom i izađe izvan onoga što mu je zajednica ponudila

Ovaj dokumentarni film prati Ramiza Berbića, bivšeg rudara koji je, nakon nesreće u rudniku i uticaja konzervativne sredine, polako došao do ivice.

Tada odlučuje da izađe na ulicu i progovori o raznim bitnim temama i već dve decenije to radi u Tuzli, uz obavezno učešće u brojnim važnim događajima.

Dejan Kožul nam je malo više rekao o tome kako je bilo snimati ovaj film i kakav je Ramiz zapravo kao osboa, kao i koliko se emocije krije u svemu tome.

Šta vas je inspirisalo da baš Ramiza uzmete kao protagonistu?-

– Ramiz je sam inspiracija. Čovjek koji je prošao toliko toga u životu i koji je odlučio ne da ostane biljka kakav je bio i da ga se eventualno, što kažu, sjete jednom u godinu dana kad su neke bitne bitke ili raznorazne stvari, odlučuje zapravo da preuzme kontrolu nad svojim životom i odlučuje da izađe van onoga što mu je zajednica ponudila a ponudila mu je baš sivilo. I takav čovjek je inspiracija bio kako meni, a vidim i verujem i velikom broju ljudi koji na ovaj ili onaj način prate njegov aktivizam i sve čime se bavi i šta radi.

Kako ste se približili njegovoj svakodnevici?

– Ja sam Ramiza poznavao i prije nego što sam odlučio da pravim ovaj film i vrlo često su nam se putevi, znali isprepletati što zbog raznih zajedničkih interesa, što zbog raznih zajedničkih prijatelja, tako da sam i van ovoga znao sa Ramizom provoditi dosta vremena, putujući od tačke A do tačke B kako autom, tako pješačenjem i vrlo dobro sam upoznao njegov duh i u nekom trenutku, pošto on kada je jako raspoložen vrlo često voli da zapjeva, pjeva svoje pjesme, vrlo često je pjevao i u autu.

Prvi put me to naravno iznenadilo, nisam očekivao, onda sam shvatio da zapravo on u vidu sevdalinki izvodi pjesme koje sam piše i onda mi je prosto sinulo u istom tom autu u nekom trenutku kako bi to bilo sjajno da i drugi ljudi vide.

Tako da sam i koristio od mobilnog telefona do profesionalne kamere, fotoaparata, kopir kamere, nekoliko različitih verzija, koristeći ih pješačeći, što nikako nije lako. Sad imaš neku jaču i veću opremu i onda mi se nekako čini da je ova priča mogla da bude ispričana jedino ovako kao pjesma, ispričana kao dio, da tako kažem, Ramizove putne torbe.

U filmu se govori o hrabrosti, istrajnosti, humanosti i brojnim drugim temama. Šta Vam je bio izazov u prenošenju baš tih vrednosti publici koja možda nije upoznata sa njegovom pričom?

– Nažalost, to su pojmovi koje smo mi gotovo u potpunosti zapostavili, ali kada govorim o zapostavljenom, ne mislim prije svega u nekom narativnom smislu, odnosno, mi ćemo vrlo često, koji god medii da okrenemo vidjeti priču o junacima, o hrabrim nekim ljudima, o čojstvu, međutim toga zapravo nema. Kod Ramiza je ova priča iskrena, on je u sve ušao otvorenog srca, inače čovek je emotivan i bolesnog srca, to može biti poprilično opasno za njega, a samim tim je nekada i zapravo mala razlika između hrabrosti i gluposti.

Vrlo često ćemo i mi, prijatelji njegovi, reći da je to glupo, što će uraditi, međutim Ramiz je Bosanac, klasičan – tvrdoglav, podsjeća me malo na mog pokojnog djeda, isto Bosanca, i ti tu ne možeš puno da uradiš, nego samo da mu pružiš podršku. I ono što Ramiz često voli i sam isticati, ovaj film je u neku ruku zapravo zaokružio njegovih 20 godina bavljenja aktivizmom na način na koji to već radi. Ja jesam ciljao to, i bilo mi je zgodna činjenica što je to baš 20 godina, ali ne mogu da kažem da je zaokružio aktivizam, jer to bi značilo da se Ramiz time više ne bavi. Međutim, svaki izlazak na ulicu je zapravo nastavak filma.

Mi njega vidimo u važnim događajima poput raznih parada, marševa i obeležavanja godišnjica, a i u tom nekom lokalnom kontekstu, takoreći prirodnom staništu, posle tih 20 godina. Kako ste uspeli da prikažete da se vidi sva složenost toga šta on u stvari pokušava da postigne? Da je on čovek ne samo lokalnog, nego i mnogo šire od toga?

– Pa, kažem, prvenstveno sam morao da ga poznajem. Dakle, Ramiz je puno više od pukog aktiviste koji izlazi tri puta mesečno na glavni gradski trg u Tuzli i tu ukazuje i protestuje.

Ramiz je neko ko je, dakle, već skoro 20 godina učesnik Marša Mira. To je, da podsjetim, put od prve oslobođene teritorije, kada su 95. godine, nakon genocida, ljudi bježali i došli do tog Nezuka. To je bilo prvo mjesto koje je bilo slobodno i gde im je bila ukazana posle toga lekarska ponoć. Put tog Marša Mira ide sad na suprotnu stranu.

Dakle, od Nezuka ka Potočarima i dug je preko 100 km. Tri dana pešačenja, to nikako nije mala stvar za mene ili za puno mlađe ljude, a gdje je za čovjeka koji ima 70 godina, poput Ramiza. Osim toga, neko ko živi u zajednici, kakva je Obodnica Donja, pa da čak, kažem, Bosna i Hercegovina i Balkan, koji ima toliko godina, najmanje očekujete da će se baviti pravima, LGBT pravima. Okej, možda se i može baviti LGBT pravima, ali da piše poeziju, LGBT poeziju, koja će mu još biti i objavljena, to nikako nije svakodnevnica. I sve su to neki detalji koji zaista pokazuju koliko je Ramiz specifičan čovek.

Pomenuli ste premijeru u Tuzli i kako su došli ljudi koji nisu bili u pozorištu, u bioskopu tolike godine i koji su uopšte i u grad nisu dolazili. Koliko je bio emotivan taj trenutak biti tamo sa njim i sa njima?

– To je teško opisati. Zato je bilo preemotivno. Ramiz se ni ne sjeća svih detalja. Pogotovo što je nakon filma mu prišla njegova unuka, koja mu je donijela cveće i ljubili su se. Ali ono što je možda bitno u svemu tome, isto će Ramiz to reći u samom filmu i vrlo često će to spominjat – sve što radi sada radi kako bi njegovi unuka i unuk imali prilike da vide kakav je on čovjek bio i kako se nada da neće morati da proživljavaju ni približno nešto slično što je on i što su ljudi oko njega morali proživljavati sve te godine.

Ono što je posebno neku težinu dalo, prije svega ako govorimo o tom emotivnom smislu, je bila činjenica da Ramizov sin nije podržavao niti podržava to šta radi i čime se bavi. Dakle, da ponovim još jednom, to je ipak konzervativna sredina i baviti se prije svega LGBT pravima nije baš najpoželjnije. Negde sam se pomalo plašio te premijere, u Tuzli da će možda reakcije na to biti negativne, međutim zaista ni jednu negativnu reakciju nisam imao prilike čuti i nadam se zaista da će ti ljudi Ramiza gledati malo drugačijim očima u budućnosti.