Dimitrije Vojnov povodom napada na Gorana Markovića: „To nije samo napad na velikana naše kulture već i nešto što pojmu „nož u leđa“ daje potpuno novi smisao“

Objavu Dimitrija Vojnova sa njegovog Fejsbuk profila prenosimo u celosti:

„Kao neko ko ne govori 21 godinu s Milutinom Petrovićem, ne mogu reći da me je iznenadilo kada je Goran Marković  napisao da ga je taj čovek napao danas dok je sedeo u kafiću.

Svakako da me je rastužilo koliko daleko su stvari otišle i to ne samo u društvu kao celini već i među nama, kao kolegama. Ali, nije me iznenadilo.

Nažalost, to nije samo napad na velikana naše kulture već i nešto što pojmu „nož u leđa“ daje potpuno novi smisao, ako imamo u vidu da je baš Marković vratio nagradu Opštine Stari Grad protestujući zbog smene Milutina Petrovića u UK Parobrod.

Nažalost, Vučićeva potreba da nam za svakoga u Srbiji pokaže koliko košta krenula je da ima veoma opasne nus-pojave, i da dokazivanja lojalnosti postanu sve opasnija.

Nezavisno od Milutinove prirode koju je pri svakom njegovom ideološkom lupingu karakterisalo to da je izuzetno agresivno nastupao prema svojim protivnicima i idolopoklonički prema svojim simpatijama i/ili nalogodavcima, veoma je opasan trend započet još davne 2018. godine kada su filmadžije počele da se međusobno napadaju po ulici. I da za to bivaju nagrađeni.

Nažalost, kada se to prvi put desilo, konkretno kada me je tadašnja distributerka Sonyja za Srbiju i članica komisije za komercijalni film Filmskog centra Srbije, Dragana Tešić napala na ulici, sve institucije kojima sam to prijavio su ćutale.

Filmski centar Srbije se oglasio nenadležnim, a Sekcija u Privrednoj komori me je uputila tadašnjem čelniku koji se solidarisao sa mnom ali nije mogao da interveniše je mu „ona sada treba u komisiji“.

Bio je to period kada su se mnoge stvari desile po prvi put, recimo po prvi put je bio pokrenut mehanizam zabrane filma kroz dogovor sa producentom na projektu MEZIMICA što će kasnije biti pokušano baš na projektu Gorana Markovića, sa tom razlikom što Tihomir Stanić nije prihvatio nepristojnu ponudu Jelene Trivan za razliku od Svetozara Cvetkovića pa su morali da ponište ceo konkurs, i što je na kraju čak i poraženo na sudu godinama potom.

Nekažnjavanje zabrane MEZIMICI i uličnog napada Dragane Tešić onemogućilo je da se takve stvari saseku u korenu, i kasnije su još dva filma direktno i dva indirektno tom tehnikom zabranjena.

Isto tako, kasnije je ista osobna pretila nekim drugim ljudima ali ni te žalbe nisu urodle nekim konkretnim posledicama.

Potom je usledila tuča u niškoj gostionici, u gluvo doba noći, i stvari su eskalirale dalje, pa je ovo samo jedna nova tačka u toj spirali nasilja, verbalnog a bogami i fizičkog koja traje evo već osmu godinu.

Umesto da filmski umetnici budu uzor ponašanja u jednom društvu, za početak barem zato jer se bave najlepšim poslom na svetu, oni su – uz podsticaj vlasti – počeli da se ponašaju kao talog iz rijaliti programa i najmarginalnijih slojeva estrade.

Istini za volju, izvesne forme siledžijskog ponašanja u našoj kinematografiji postoje duže od vlasti SNSa, ali su uvek bile marginalizovane jednom opštom slikom kako bi trebalo da se ponaša neko ko je filmski umetnik.

Sada se ta slika potpuno izopačila i rezultate posmatramo iz dana u dan“