foto Geoffroy Schied„Danajina ljubav“ (Die Liebe der Danae), op. 83, je opera u tri čina Riharda Štrausa, a libreto je napisao Jozef Gregor. Opera je nastala između 1937. i 1940. godine, ali je svoju pravu premijeru doživela tek 1952, nakon Štrausove smrti, u Salcburgu.
Opera je zasnovana na mitološkoj priči o Danaji, kćeri kralja Arkadije, koja se, prema grčkom mitu, udala za Zevsa/Jupitera koji je prodro u nju u obliku zlatne kiše.
Štrausova verzija dodaje romantične i komične elemente, uključujući lik kralja Mide, koji želi da sve pretvori u zlato, ali shvata da ljubav ima veću vrednost od bogatstva.
Štraus je u ovoj operi kombinovao kasnoromantični stil sa svojom kasnijom, prozračnijom orkestracijom.
Iako nije jedna od njegovih najpoznatijih opera, poput „Salome“ ili „Elektre“, „Danajina ljubav“ se smatra zrelim delom njegovog kasnijeg perioda, punim lirske lepote i simbolike.
”Danajina ljubav” i njeno starije sestrinsko delo ”Žena bez senke” (premijera 1919.) u opusu Riharda Štrausa uživa poseban status: kao scenska dela posebne složenosti, koja stvaraju kompleksno muzičko pozorište i zahtevaju složeni muzički aparat, žele da prenesu duboke filozofske sadržaje i na kraju označavaju prekretnice u istoriji opere.
I jedno i drugo delo su nastali u kontekstu svetskih ratova i nose tragove disonanci između fantastičnih (ili mitoloških) priča na sceni i surove svakodnevice iza pozorišnog prostora.
Reditelj Klaus Gut radi u Bavarskoj državnoj operi već četvrti put nakon svojih predstava „Luize Miler“, „Arijadne na Naksosu“ i „Semele“.
On je dokazani stručnjak za Štrausa koji je, između ostalog, već postavio „Salome“, „Kavaljera ruža“, „Elektru“ i „Dafne“. Kao i kod „Semele“, scenografiju potpisuje Mihael Levin; kostimograf je bila Ursula Kudrna koja je prvi put radila u Bavarskoj državnoj operi.
Klaus Gut i njegov tim otkrivaju savremenu priču u operi: mlada Danaja odrasta u besmislenom svetu svog oca Poluksa, koji je fokusiran na novac i potrošnju a ipak ima sopstveni kosmos.
Bog Jupiter zna za Danajinu jedinstvenost i želi da je osvoji.
Ali Danaja uspeva da se emancipuje od oca i od boga.
Ljubav prema Midi joj omogućava da pobegne i pronađe novi, potpuno drugačiji svet.
Ovo je utopija „Danajine ljubavi“.
Mitologija puna ironične vedrine
Protagonistkinja Malin Bistrom iz Švedske morala je veče pre premijere da otkaže svoj nastup zbog bolesti.
Manuela Ul, koja je već pevala tu ulogu u Deutsche Oper u Berlinu 2016. pod muzičkom upravom Sebastijana Vajgla, prihvatila je ulogu i, nakon intenzivnih noćnih proba, osećala se dovoljno samopouzdano da otpeva – i odigra – svoju ulogu iz sećanja!
Rezultat je bio impresivan.
Iritacija povezana sa tenzijom bila je primetna samo nakratko na početku.
Inače, Ul je impresionirala besprekornim legatom u lirskim trenucima, ali i glasovnim attaca.
Samopouzdanje tog nastupa je bilo izuzetno – kao da je sopranistkinja bila tu od početka proba.
Režiser Klaus Gut je pokušao da ovu operu vrati u život u Minhenu.
Bar u prva dva čina uzdržao se od pričanja sopstvenih priča i usmerio je svoju režiju na tu štrausovsku ironičnu vedrinu.
U vremenu sadašnjem, bankrotiranog kralja Poluksa, Danajinog oca, kojeg progoni horda prevarenih bankara, igra Vincent Volfštajner kao Trampova parodistička imitacija, zlatne lokne, crvena kravata: njegov dramatični tenor je oproban na Vagneru (kao Zigfrid 2024).
Usred haosa, Danaja, žena koja žudi za luksuzom i zlatom – njeni snovi odvode samouverenu Manuelu Ul do visokog D.
Bogati udvarač (Jupiter) mogao bi da reši sve probleme.
Ali Danaja se oslobađa teskobe muškog sveta kojim vlada novac.
Njena ljubav ne cveta prema basnoslovno bogataima, već prema siromašnom udvaraču: Andreas Šager je debitovao u novoj produkciji kao Mida, zaokružujući svoj portfolio tenorskih uloga Riharda Štrausa.
Kristof Maltman, takođe debitant u ulozi Jupitera, bio je suočen sa bariton vokalnim akrobacijama od prvog trenutka.
Štraus više puta forsira glas do krajnjih granica do visokog G, što Maltmanu ne predstavlja nikakav problem.
Utopija posle „sumraka bogova“
Dok Klaus Gut izlaz traži u vrhunskoj režiji bez većeg interesovanja za delo, dirigent Sebastijan Vajgl, na podijumu Bavarskog državnog orkestra, dezavuiše eterični kasni rad Riharda Štrausa u bučnu pozorišnu muziku.
Štrausova muzika mora da blista, nežno treperi i na kraju možda čak i eterično sagoreva i odiše sjajem zore.
Ovaj nežno-senzualistički tok trebalo bi da prati spoznaju da se posle ”sumraka bogova” pojavljuje i utopija novog početka.
I kako se Ričard Štraus osećao u svojim poznim godinama, koje su se poklopile sa propašću Nemačke, u kojoj je na početku rata napisao „Danajinu ljubav“: u starosti, sa melanholijom, a opet i sa osmehom starca koji je slutio da bi nešto poput kultivisane zajednice moglo, uprkos svemu, ponovo nastati iz rušenja građanske fašistoizacije njegove domovine.
Orkestar u prva dva čina zvuči fortissimo, bez agogičnog disanja, a kamoli valjanja, i samo bez daha gura unapred i ne obazirući se na floskule, gestove, lajtmotivsku mrežu.
Ali svako ko ga tako eksplicitno potkopava, čak i dekonstruiše, nažalost ne sublimiše sentiment u istinsko osećanje, već dozvoljava partituri da se raspadne na svoje gole komponente.
U Minhenu se ne čuje ništa od magije transformacije: prelazi se ignorišu, ništa ne diše, ništa ne cveta, iako čak i tekst Jozefa Gregora sa svojim motivima Huga fon Hofmanstala tvrdi da zna mnogo o tome.
Na kraju svi stoje na rampi, gledaju u publiku – kao da žele da upozore: Pazite da se ovo ne ponovi! Iza njih, istorijski filmski snimci trepere po ekranu.
Možete videti starog Riharda Štrausa kako šeta kroz baštu svoje vile u Garmišu, u Gornjoj Bavarskoj.
Kompozitor nakratko gleda u kameru, pogled mu je prazan i duboko melanholičan.
Razlozi psihičkog mraka se takođe mogu videti: istorijski filmski snimci prikazuju bombardovani Minhen, Štrausov rodni grad i mesto nekih od najvećih uspeha njegove kompozitorske karijere.
Trampov hrabri novi svetski poredak
Genezu dela, koja je zasenjena svetskom istorijom, Gut uzima kao priliku da odrazi radnju u današnjim okolnostima – pod maskom distopije.
Kraljevstvo u kojem Poluks, Danajin otac raskošno vlada, postaje neboder – verovatno Trampova kula u Njujorku, kao što sugeriše scenografija Majkla Levina.
U ovoj zgradi deluju prekomerni imitatori, a u dekoru Ursule Kudrne, glasno hvalisavi kralj Zampano Poluks je očigledno nastao po uzoru na Trampa.
Gut se pre svega bavi varijantama populizma koje razotkriva.
Da bi to uradio, on je nesumnjivo mogao da se osloni na druge populiste i autokrate koji trenutno svuda prave karijere.
Ali novi, stari američki predsednik je, naravno, posebno pogodan za ovo, jer su njegove reči i postupci podjednako upečatljivi kao i njegov izgled.
Osim toga, čini se da Trampov hrabri novi svetski poredak budi duhove vremena za koje se zapravo mislilo da je prevaziđeno.
Ovde Gut počinje i istovremeno ocrtava moguću perspektivu za budućnost.
Kako veče odmiče, svetlucavi svet u Trampovoj kuli vidljivo se ruši.
Uskoro će se ruševine dimiti i beskućnici će živeti u neboderu.
Iz ove distopije, Gut uspon i pad ovakvih egomanskih vladarskih tipova stavlja u istorijski kontekst, prilično provokativno, ali ne i banalno.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
