Dramaturg Đorđe Kosić za N1: Nema smisla stvarati umetnost koja nije u komunikaciji sa vremenom u kom nastaje

– Svedočimo zloupotrebi medija u propagandne svrhe, različitim oblicima represije slobode govora, fizičkom nasilju, selektivnom sprovođenju zakona i drugim obeležjima autokratske vladavine. Pojavna stvarnost je druga, ali represivni mehanizmi su slični i mislim da je zadatak pisca upravo u tome – da pronađe ‘podzemne tokove’ koji povezuju dva različita vremena, koji sežu dublje od vidljive stvarnosti i dnevne politike, rekao je u intervjuu za portal N1 Đorđe Kosić.

Iako smatra da se i te kako uviđaju paralele sa ovim trenutkom, naglašava da nije sklon banalizaciji teme i izjednačavanju dva vremena.

– Važno je istaći da današnji Beograd, uprkos svim problemima, srećom ne liči na tragične prizore Drugog svetskog rata. Užasi koji su tih dana bili svakodnevica beogradskih ulica, predobro su opisani i zabeleženi za svakoga ko u to sumnja, kaže on.

U razgovoru za portal N1, navodi da su ključna pitanja koje predstava pokreće, a koje i njega duboko dotiču – kako živeti u svetu u kome život naizgled postaje nemoguć, u svetu u kom su tragedije i zlo svakodnevica, kao i kako stvarati umetnost u takvim okolnostima, odnosno da li ona uopšte ima smisla.

Predstava je inspirisana istinitim događajima i ličnostima, a „Centrala za humor“ je ime pozorišne trupe koja je izvodila vodvilje, skečeve, humorističke i vokalne numere u periodu pred i tokom okupacije Beograda u Drugom svetskom ratu. Njenim članovima je zbog toga suđeno u novembru 1944. godine.

– Kroz istoriju, komedija je oduvek bila moćan alat subverzije i provokacije. Primeri u istoriji su brojni, recimo u Srednjem veku su komične igre bile zabranjivane jer su podrivale crkveni autoritet. Karikatura Luja Filipa ‘Kruške’ u 19. veku, izazvala je skandal zbog podsmeha francuskom kralju. Britanska komedija ‘Staljinova smrt’ je 2018. godine zabranjena u Rusiji. Takvi primeri su mnogobrojni i danas. Oni pokazuju da komedija nije tek bezazlena zabava, već oštro političko oružje koje i danas može direktno provocirati društvenu stvarnost i autoritete, objašnjava Kosić.

Likovi „Centrale za humor“ su glumci Narodnog pozorišta tog vremena – Aleksandar Cvetković, Jovan Tanić, Ljubinka Bobić, Žanka Stokić, Nikola Popović i Mirko Milisavljević.

– Dobili smo vrlo pozitivan komentar od Gorice Popović, koja je intimno upoznata sa tematikom i čiji je deda-ujak, Aleksandar Cvetković, jedan od glavnih likova drame. Ona je, uprkos zapažanju da u predstavi ne postoji zauzimanje strana u pitanju ‘da li igrati’, osetila da je tekst rehabilitovao Cvetkovića i njegovog kolegu Jovana Tanića. To mi je, recimo, bilo jako dirljivo i drago da čujem, da je drama donela neku vrstu lične utehe i društvenog poziva na preispitivanje priče o njima dvojici. Jer, kako god da gledamo na postupke Tanića i Cvetkovića, nisu zaslužili da budu streljani, bez prilike da se brane na sudu, niti da budu tajno sahranjeni na lokaciji koja je i danas nepoznata, priča Đorđe Kosić.

Pri stvaranju dramskog teksta, namera mu nije bila da piše istorijski dokument ili dokumentarnu dramu.

– Teret odgovornosti svakako je bio prisutan, te sam procesu istraživanja pristupio detaljno, a pri pisanju drame sam posebno vodio računa da ne konstruišem dramske događaje koji nemaju osnovu u istorijskoj dokumentaciji i svedočenjima. Ostavio sam sebi određenu slobodu da oblikujem likove i situacije tako da dobijem potrebnu dramsku napetost. Pisac neminovno bira svoju perspektivu i dramatizuje događaje kako bi naglasio sukobe i pojačao dramski efekat. Takav postupak nije nikakvo ‘izmišljanje tople vode’, ali uprkos tome često možemo da uočimo da publika u fikciji traži istoriju, dodaje.

U jednom razgovoru, Đorđe Kosić je kazao da je ova predstava – najbolji način umetničke borbe. Na pitanje koliku odgovornost oseća pri stvaranju u ovom trenutku, kaže da umetnik uvek ima odgovornost.

– Ne verujem u programsku ili dogmatsku ulogu umetnosti. Takođe ne verujem ni u pisanje u vakuumu, bez svesti o tome za koga se piše i kada – umetnik uvek ima odgovornost. Uloga umetnika je pre svega da neprestano sumnja, preispituje stvarnost i traga za istinom, posebno u kriznim vremenima. Naravno da nema smisla stvarati umetnost koja nije u komunikaciji sa vremenom u kom nastaje. Pronalaženje prave mere u tome, kao i odluka kada i koliko delovati, duboko je lično pitanje i zavisi od senzibiliteta i osećaja odgovornosti svakog pojedinačnog autora. Nekome je možda najbolji način zalaganja za ideje u koje veruje obustava rada, nekome da umetnošću dopre do što više ljudi. I jedno i drugo je po mom mišljenju legitimno. Trudim se da ne budem isključiv u razmišljanju o tome, kaže on.

Rad dramaturga i dramskog pisca – dva su slična, ali ipak različita zanata. Kosić smatra da svaki tekst zahteva specifičan dramaturški pristup, što često zavisi od glumaca i pozorišne kuće.

– Pisanje autorskog dramskog teksta definitivno je zahtevnije – što je veća kreativna sloboda, to je i odgovornost veća, ali upravo zato je zadovoljstvo stvaranja intenzivnije. U slučaju ‘Centrale’, posebno zadovoljstvo je došlo i u tome na koji način su se rediteljka, glumci i ceo autorski tim zaigrali sa tekstom i udahnuli mu život. Odmah mi je od prve probe bilo jasno da je tekst u dobrim rukama, kazao je Đorđe Kosić.