„Aristotel govori da se u građi ljudskog tela nalazi čitav kosmos kao na karti. I moje telo je nesrećna geografska karta čitave zemljine površine. To mi pomaže da se podsetim na kom mestu sam bio proboden, povređen ili posečen. Svako ranjavanje je deo putešestvija. Svaki ožiljak je dobijen na bojnom polju. Noću, zatvorivši oči, dlanovima šaram po karti obećane zemlje: Nikeja, Dorilej, Harim, Antiohija, Kerbala, Jerusalim, Askalon“.
To pripoveda Diter, glavni junak romana „Hodočašće – Hronike Prvog krstaškog rata“ estonskog književnika i istoričara Tita Aleksejeva. Ovaj roman je prevela Jasmina Jovanović, a objavila izdavačka kuća Arete.
O krstaškim ratovima mnogo je pisano i kod nas prevođeno, a retko se događa da se pojave knjige koje govore o tome kako su ovi događaji viđeni iz baltičkog odnosno estonskog ugla. Aleksejev je za ovaj roman 2010. godine dobio Evropsku nagradu za književnost.
Na 350 strana čitamo priču koja je je zasnovana na hronikama Prvog krstaškog rata. Vraćamo se u 11. vek u trenutku kada papa Urban Drugi objavljuje hodočašće u Svetu zemlju.
Sluga Diter postaje vojnik i junak koji, prema mišljenju književnih kritičara, podseća na Volterovog Kandida. Upravo on će biti učesnik i svedok velikih istorijskih događaja, naći će se usred njih.
Zvanično ne pripada nikome, ali je uvek tamo gde treba da bude. Kroz ceo roman prate nas razmišljanja o svrsi i smislu oslobađanja Svete zemlje od nevernika.
Fikcija je vešto umetnuta u istoriju. Roman govori prvenstveno o važnosti međuljudskih odnosa, o lojalnosti, ljubavi, prijateljstvu. Kako bi napisao ovaj roman Aleksejev je prikupljao građu i istraživao materijale deset godina i obišao sva važna mesta u Svetoj zemlji.
U podtekstu priče vidimo kako su se razvijali odnosi Istoka i Zapada i svu njihovu slojevitost i zamršenost, ali i to kako su obični ljudi doživljavali Krstaške ratove.
Tako na jednom mestu u knjizi piše: „Kao kraj sve ove lakrdije, hiljadama Hristovih vojnika, spremnih da oslobode Palestinu, priključilo se i mnoštvo nenaoružanih hodočasnika. Među njima je bilo žena i dece, hromih i sakatih, lutalica i prosjaka, čak i prostitutki. Sve unaokolo bilo je prekriveno šarenim šatrama, dokle ti pogled dopire. Iznad logora se nadvio smrad obora i torova, smrdelo je na dim i svakojaku hranu, koja se kuvala u nepoklopljenim kotlovima pod vedrim nebom, čula se zvonjava lanaca kojima su vezivali domaće životinje. Pored ognja sedeli su seljaci i jedan drugom dodavali bokale vina. Čuo se razgovor žena, mukanje stoke, zveckanje oružja, kojim su se vojnici gordili kao da se pripremaju za pohod. Svi su bili dobrog raspoloženja – bilo je to vreme mladog vina. Taj provansalski proizvod delovao je na čula – svi su izgledali jaki, strašni, nepobedivi. Bez obzira na to s koliko nevernika ćemo se sudariti, s nama ovakvima nikako neće moći da se izbore, za njih nije bilo nikakve nade! I to je bio samo deo hrišćana jer su iz raznih drugih mesta pristizali i drugi vitezovi sa svojim ekipama. Osećao sam ponos! Božija armija, exercitus Dei, u kojoj sam i ja učestvovao!“.
Tit Aleksejev (1968) je pisac i istoričar, stručnjak za srednjovekovnu istoriju. Bio je diplomata u Parizu i Briselu. Dobitnik je brojnih nagrada za književnost. Od 2016. je predsednik Udruženja estonskih književnika. Jedan je od najprevođenijih estonskih pisaca.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
