Da li su kultura i umetnost postale najskuplja roba u jeku ekonomske krize? Da li je kultura danas roba ili umetnost? O ekonomici i menadžmentu kulturnih organizacija u kriznim uslovima kao i o marketinškim izazovima institucija kulture za naš list govore Vilijam Berns, dekan diplomskih studija Univerziteta u Južnoj Juti u Americi i Fransoa Kolber, profesor marketinga u kulturi na Visokoj poslovnoj školi u Montrealu u Kanadi, koji su nedavno održali dvodnevmo predavanje na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, u saradnji sa izdavačkom kućom Clio.
– Udar recesije najjači je u poslednjih 40 godina i naravno da je imao negativan uticaj na kulturnu industriju svake zemlje. Naš posao je da ljudima mahnemo i kažemo „Hej vidi, još smo tu. Malo grcamo, zapinjemo, ali i dalje imamo mnogo toga kvalitetnog da vam ponudimo, pa uložite neki dolar“. Svojim studentima akcentujem veštinu prikupljanja para za kulturne institucije u vremenima kada svi imaju druge prioritete. Mi ne prodajemo sapun već ideje i iskustvo. Naš posao je da ubedimo ljude da ćemo im pružiti iskustvo kakvo ranije nisu imali, da nađemo uzrok i lek za njihovu dosadu – kaže Vilijam Berns.
On ističe da će kulturne institucije trpeti posledice recesije čak i u Sjedinjenim državama bar još 18 do 36 meseci. Kaže da nema naročitog znanja o tome kako stvari funkcionišu u Srbiji, ali da je gledajući brošure, vodiče i programe, shvatio da je kulturni život bogat i raznovrstan, od opere do klupskih zbivanja.
– Velika je razlika u vladinom učešću u ulaganjima u kulturu u Americi i u Srbiji. Više od 80 odsto prihoda u Americi dolazi od donacija, prodaje karata i nevladinog sektora uopšte, te zato mi provodimo mnogo vremena pokušavajući da skupimo novac. Kada država nema glavnu ulogu, lakše je prikupljati pare u filantropskom društvu s tradicijom dobrotvornog davanja. Susreti sa sponzorima su malo kao ljubavni sastanci, a malo kao ratarstvo. Prvo se odmeravate, pa proveravate kompatibilnost, pa ako se slažete onda se negujete i razvijate – kaže Berns i naglašava da je bitno pridobiti sponzore za program na koji oni svojim ulaganjem neće uticati niti će se pitati što su dali novac.
U osnovi, glavna razlika je poreski sistem i državno finansiranje kulturnih organizacija zbog čega one moraju da imaju privlačan koncept i program, kako bi privukle publiku i dale razlog ljudima da izdvoje dolar više, osim onoga što kroz visoke poreze već daju državi. Fransoa Kolber objašnjava da se učešće vlade razlikuje u francuskoj i engleskoj Kanadi, a time i očekivanja publike i radnika u kulturi u kojoj meri će se osloniti na državna davanja a koliko će se sami angažovati u prikupljanju novca.
– Frankofona Kanada prenela je francuski model po kome se kulturne institucije i umetnici oslanjaju na državu, zbog čega su poreski obveznici dodatno opterećeni, dok je engleski deo države privržen ideji dobrotvornog davanja iz privatnog, odnosno, javnog nevladinog sektora – kaže Kolber. Prema njegovim rečima, recesija je pogodila sve pa je izazov naći mesta za sve više mladih, talentovanih ljudi koji izlaze sa umetničkih konzervatorijuma, a ne mogu da zarade za život. Iako nije čelična, kultura jeste industrija koju pokreću ljudi koji jedu i piju i traže zdravstveno osiguranje.
Kultura je boljka bogatih
Ističući razlike poreskih sistema, državnih ulaganja i kulturnih politika Srbije i Evrope, Kanade, SAD, Fransoa Kolber kaže da je problem donatorstva ionako problem bogatih društava. Čak i u situaciji ekonomske krize, nikada svi džepovi nisu prazni pa nešto zazveči i u kasama ustanova kulture. S druge strane, u siromašnim zemljama ljudi se bave egzistencijalnim problemima, a država sve manje ili nikako ne ulaže u umetnost pa nema previše prostora za razmišljanja o pridobijanju sponzorstva u domenu umetnosti i kulture.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
