Dubravka Đurić za Danas: U umetnosti je još uvek moguća društvena kritika

Rad je nastao u relaciji sa umetničkom i proteorijskom praksom beogradske postkonceptualne analitičke Grupe 143, koja je, na žalost, zaboravljena. Radove sam počela da izvodim u okviru Zajednice za istraživanje prostora, još jedne zaboravljene jugoslovenske umetničko-teorijske formacije sa sedištem u Beogradu.

Bila sam pesnikinja među umetnicima i status mojih fotografskih performansa, koje nisam izvodila javno, nije bio jasan, ali sam ih izlagala na izložbama ove Zajednice. Tek kada je krajem 90-ih globalno uveden i teoretizovan pojam pesnički performans, ti radovi su dobili smisao.

Smatra se da je knjiga Close Listening: Poetry and the Performed Word (Pomno slušanje: Poezija i izvedena reč), koju je 1998. uredio Bernstin širom sveta potakla bavljenje performans poezijom, kađe na početku razgovora za Danas Dubravka Đurić.

Ona je beogradska feministička eksperimentalna pesnikinja i teoretičarka poezije i medijske kulture. Jedna je od četiri osnivačiče časopisa ProFemina, bila je predavačica u Centru za ženske studije, od 2007. predaje na Fakultetu za medije i komunikacije.

Teško je pobrojati sve knjige i inicijative koje si napisala i pokrenula poslednjih godina.

– Poslednjih par godina izašlo je nekoliko knjiga u kojima je rezimiran moj četrdesetogodišnji rad u domenu eksperimentalne poezije, prevođenja eksperimentalne američke poezije i pisanja o eksperimentalnoj poeziji. Krajem 2023. u uglednoj njujorškoj maloj izdavačkoj kući eksperimentalne poezije Roof Books izašla je knjiga mojih izabranih i novih pesama The Politics of Hope (After the War). Izbor i majstorski prevod uradila je sjajna srpsko-američka pesnikinja i prevoditeljka Biljana D. Obradović. Predgovor je napisao Čarls Bernstin, jedan od najznačajnijih savremenih američkih pesnika. Knjiga je 2024. dobila prestižnu nagradu Severnoameričkog društva za srpske studije, što je i Biljani i meni mnogo značilo. Krajem iste godine na Cetinju u izdavačkoj kući OKF, čiji je urednik crnogorski pesnik Mijo Popović, izašla je na postjugoslovenskom području „Antologija američke eksperimentalne poezije nakon 1970“, kojom se u ovom delu sveta niko ne bavi. Do kraja ove godine izlazi knjiga „Ta poezija, ona pesma: Eseji o eksperimentalnoj poeziji“ u maloj novosadskoj izdavačkoj kući (Re)konekcija, koju vode izvrsne urednice Vera Kopicl i Silvia Dražić.

Počela sam u tom polju da delujem početkom 80-ih kada je ta vrsta rada u socijalističkoj Jugoslaviji nestala i izdržala sam do danas. Konačno sam dočekala da su poezija i pesnički eksperiment ponovo postali značajni.

Najizazovniji deo tvog pristupa poeziji je perfomativnost. Osim reči, na značenja ukazuje tvoj glas, pokreti, usmeravanje pogleda. Performans jeste bitno obeležje savremene umetničke i kulturne scene. Kako si došla do ove tačke?

– Čarls Bernstin i moj izdavač Džejms Šeri bili su u Beogradu i Novom Sadu 1991. Primetila sam da kada čitaju poeziju rade sa glasom, te sam istog časa dok sam čitala svoje prevode njihove poezije počela da ih imitiram. Menjali su ritam, brzinu, intonaciju, naglaske, itd. To me je podstaklo da počnem raditi sa sopstvenim glasom – glas postaje medij po sebi – čitanje i upotreba glasa nisu u funkciji izražavanja smisla pesme, već su sami sebi i po sebi dovoljni. Mada se Katalin Ladik u Jugoslaviji bavila zvučnom poezijom, tokom 80-ih njen rad nije bio vidljiv u našoj pesničkoj kulturi, te sam do ove prakse morala doći preko američke jezičke poezije. Pesnički eksperiment je u Jugoslaviji bio zaboravljen, američka jezička poezija bila je dokaz ne samo toga da je ta praksa moguća, već da je živahna i veoma uticajna. Prevodeći je stvarala sam kontekst sopstvenog pesničkog rada.

Paralelno sa negovanjem vlastitog poetskog izraza Ti se baviš i nekom vrstom uslovno to nazovimo pedagoškog rada. Podržavaš mlade poetese, posebice one čiji izraz se ne uklapa u mejnstrim poetske tokove. Ažinova škola poezije je iznedrila i zbirku pesama mladih pesnikinja.

– Alternativni pedagoški rad je tokom 70-ih i 80-ih razvijen u Jugoslaviji u vizuelnim umetnostima (za mene je u tom smislu posebno bio značajan rad Grupe 143 i Zajednice za istraživanje prostora), te sam ga sredinom 90-ih primenila u poeziji. To ne bi bilo moguće da se nisam od kraja 80-ih bavila jezičkom poezijom. Oni su načinili kanon transnacionalne eksperimentalne poezije (italijanski futurizam, ruski kubofuturizam, Ezra Paund, objektivisti, fluksus, konkretna i vizuelna poezija, Blek mauntin koledž, jezička poezija, feministička eksperimentalna poezija sa Rejčel Blau DuPlezi za mene kao središnjom figurom).

Ovome sam dodala jugoslovenske pesnike, posebno vojvođanski eksperiment, sa autorima poput Slobodana Tišme, Vladimira Kopicla i Judite Šalgo. Neposredni nama suvremeni kontekst bila je beogradska feministička scena 90-ih koja nam je dala prostor za rad – tako je nastala čuvena a sada zaboravljena Ažinova škola poezije i teorije. Pokazale smo da je poeziju moguće promišljati, zato smo ponovo uvele žanr autopoetike i aktualizovale ga u našoj pesničkoj kulturi. Eksperimentalne pesničke forme tada su mnogi mlađi pesnici i pesnikinje ponovo počeli da uvode u svoj rad. Prva faza rada je predstavljena u antologiji „Diskurzivna tela poezije: poezija i autopoetike nove generacije pesnikinja“ (2004). U drugoj fazi sve je postalo kompleksnije: razvijena je tekstualna praksa u pravcu rušenja razlike između teorije i poezije, a tekstovi su objavljeni u časopisu ProFemina nakon 2007.

Nedavno je izašla iz štampe hrestomatija pesama pesnikinja „Tela i jezici u pokretu: savremena i ženska poezija u postjugoslovenskim kulturama“. Pored vrlo poznatih pesnikinja Darije Žilić, Nadije Rebronja… otkrivaš nam nepoznate izuzetno snažne mlade pesnikinje iz Bosne i Hercegovine. One su na mene ostavile najdublji utisak. Izgleda da patnja daje dodatnu snagu poeziji. Ovu knjigu prate dva teorijska teksta posebno značajna za razumevanje tvog poduhvata. Ne bih propustila da nas uputiš u to šta si želela da pokažeš ovom hrestomatijom.

– Urednice Silvia Dražić i Vera Kopicl su me pozvale da uredim antologiju nakon što sam za zagrebački feministički časopis Treća 2021. uredila broj naslovljen „Feminističko pjesništvo i lirske intervencije“. U njihovoj izdavačkoj kući prethodno su se pojavile dve važne antologije: Siniša Tucić je predstavio novosadske pesnikinje, a Vladislava Gordić Petković regionalnu žensku poeziju i prozu. Ideja je bila da se pokažu nove generacije rođene od kraja 60-ih do sredine 90-ih. Krenula sam od 28 autorki a došla do 40. Previše je dobrih pesnikinja te je svaki izbor pa i ovaj selektivan i parcijalan. Uvrštene autorke zauzimaju značajno mesto u regionalnom postjugoslovenskom kanonu, ali je važno bilo uvrstiti i one izostavljene iz kanona. Kriterijum nije bio isključivo izvrsnost, ona se podrazumevala. Darija Žilić je uvrštena i kao značajna pesnikinja i kao značajna kritičarka. Nadija Rebronja je zanimljiva jer pripada i bosanskohercegovačkoj i srpskoj i crnogorskoj poeziji. Jelena Savić je zanimljiva jer je kao Romkinja sasvim nevidljiva, itd. Pesnikinje iz Bosne i Hercegovine se najviše bave ratovima i njihovim posledicama i po tome su posebno zanimljive. Velika većina se bavi ženskim iskustvom, prekarijatom i nasiljem nad ženama.

Rekla bih da je pravo vreme za afirmaciju feminizma, ali vreme je u mnogim svojim odrednicama suprotstavljeno feminističkim nadama. Centri moći masovno vrše repatrijarhalizaciju života žena. Na delu su svi stari obrasci. Uostalom ženska poezija ih upravo razotkriva. Osećaš li da ženska poezija predstavlja jezičak koji uzdrmava temelje neoliberalizma?

– Dogodila se zanimljiva promena kod velikog broja pesnikinja, pa čak i prozaistkinja, u odnosu na feminizam. Mnogo je pesnikinja, a posebno prozaistkinja, tokom 90-ih bilo negativno prema feminizmu. Dobro se toga sećam dok smo radile na ProFemini, koja je bila definisana kao časopis za žensku književnost i kulturu. Prozaistkinje su primale nagrade ProFemine i godilo im je da o njima iz feminističke perspektive pišu feminističke naučnice, ali bi se zatim u intervjuima o sopstvenom radu tipično ogradile da nemaju ništa sa feminizmom. Tokom 90-ih feminizam je globalizovan, nakon 2000. ušao je u dominantni tok, te se mnoge relativno mlađe pesnikinje i prozaistkinje (i rediteljke, režiserke, dramske spisateljice, vizuelne umetnice) danas bave onim što su feministkinje drugog talasa 70-ih nazvale ženskim iskustvom.

Žensko iskustvo je sada postalo univerzalno i svima prihvatljivo. Feministička umetnost ima posebnu funkciju u savremenim repatrijarhalizovanim neoliberalnim društvima. S obzirom na antirodne ideologije koje se sada globalno agresivno zagovaraju, umetnost, pa i poezija, postaje polje zagovaranja emancipatorskih politika. Problem je što je demokratija ugrožena ili se razara, a jedna od posledica je slabljenje pa i razgrađivanje građanskog društva i dramatičko urušavanje javne sfere u kojoj je moguće pregovarati o različitim urgentnim problemima a pritisak na vladajuće strukture može dovesti do promena na bolje. Lliberalna i/ili autokratska društva obesmišljavaju svaki gest društvene i simboličke pobune, marginalizuju svako polje u kojem je taj gest moguće smisleno izvesti, zato je umetnost posebno značajna jer je još uvek u njoj moguće izvoditi društvenu kritiku.