Foto: IMDbKao i pre godinu dana, u prvom delu liste, dok su praznici u punom jeku, biće naslovi koji su relativno laki za konzumiranje.
Kao i sve drugo, i to je podložno subjektivnom poimanju stvarnosti i umetnosti, te jedino mogu reći da je svaki film koji sledi protekao bez mučenja i gledanja na sat (uz relativni izuzetak Džafara Panahija).
Na listi se nisu našli u zavisnosti od gledaočeve zainteresovanosti za temu vrlo preporučljivi dokumentarni filmovi: „Sly Lives! (aka the Burden of Black Genius)“, „Goodbye Horses: The Many Lives of Q. Lazzarus“, „My Mom Jayne“ i „I’m Your Venus“.
Od festivalske – u prevodu: elitističke i elitističko-malograđanske – ponude vredi istaći: „Ainda Estou Aqui“ („I’m Still Here“), „Das Verschwinden des Josef Mengele“ („The Disappearance of Josef Mengele“), „Affeksjonsverdi“ („Sentimental Value“), „Kaj ti je deklica“ („Little Trouble Girls“), japanski „Happyend“ i „Yek tasadof-e sadeh“ („It Was Just an Accident“) putem čije fabule se mogu nazreti razvoji događaja iz srpske budućnosti, i to nevezano sa kakvim će se rezultatom 2026. godina okončati.
Na kraju, iako mi se iz nekog pogrešno instinktivnog razloga činilo da na listi neće biti previše horora, zapravo bi se moglo reći da ih u prvom delu ima čak pet, iako uglavnom od multižanrovskog tipa.
Uopšte, odlazeća godina je bila blagonaklona prema žanrovskim filmovima, pa smo tako videli, verovali ili ne, nekoliko fino izopačenih crnih-komedija („Borderline“, „Friendship“, „Let’s Start a Cult“, „Bad Shabbos“), noar/Gaj Riči mešavinu u izvođenju Derena Aronofskog „Caught Stealing“, horore i „horore“ „El llanto“ („The Wailing“), „Bring Her Back“, „Companion“ i „Together“, a posle ko zna koliko vremena dobili smo i jedan „kršteni“ visokobudžetni ljubavni film („Materialists“).
Prisustvo (Presence; r. Stiven Soderberg; SAD, 2024)
Odgledan i zapisan kao kandidat početkom godine, pomalo iznenađujuće se zadržao na listi sve do sada, sa tek par perioda na ivici zone ispadanja.
Pogrešno reklamiran kao horor, „Prisustvo“ je scenaristički draguljčić (od Dejvida Kepa se to i da očekivati) režiran na eksperimentalni način (takođe, očekivano, pošto se radi o filmu kakve Soderberg izgleda da radi iz čistog zadovoljstva, ne razmišljajući o posledicama).
Ukratko i samo „zagrebano“: triler sa diskretno raspisanom porodičnom pričom, posmatran iz ugla duha.
Rado bih ga gledao ponovo, samo kada ne bih bio jedna od žrtava globalnog FOMO („Fear of Missing Out“) poremećaja.
Jedna bitka za drugom (One Battle After Another; r. Pol Tomas Anderson; SAD, 2025)
Omražen od strane američkih liberalno-kapitalističkih konzervativaca i srpskih urbanih desničara koji ovih dana zlostavljaju svoje mozgove pokušavajući da izvuku neki odgovarajući zaključak iz razvoja događaja u Venecueli, novi film Pola Tomasa Andersona je zapravo ambiciozna stilska vežba.
Literarno zasnovan na Pinčonu, značenjski na vesternu („Tragači“) i postapokalipsi („Pobesneli Maks“), film kojim je Anderson prekinuo već akutnu stvaralačku krizu uspeva da osvoji i običnog i zahtevnog gledaoca.
Lišen za američku dramaturgiju simptomatičnih psiholoških pozadina likova, film vode univerzalno razumljivi junaci koje zatičemo u napetom trenutku.
Gledaoci koji od bioskopske sale isključivo očekuju uzbuđenje su „štiklirani“, a ostalima je dato više nego dovoljno sintetizovanog materijala za tumačenje.
Ružna polusestra (Den stygge stesøsteren/The Ugly Stepsister; r. Emili Blikfelt; Norveška/Danska/Rumunija/Poljska/Švedska 2025)
Šta biva kada se ispostavi da je Pepeljugin otac proćerdao sav novac, kao i da je ona izgubila nevinost sa konjušarem i postala neuopotrebljiva za lukrativnu udaju?
Biva telesni horor sa ukalupljivanjem starije maćehine ćerke u model privlačne ženstvenosti.
Svakako imamo posla sa podivljalim feminizmom, ukrštenim sa očiglednim uticajem estetike Valerijana Borovčika i njegovih sklonosti prema eksploatisanju telesnih tečnosti.
Rediteljka debitantkinja je oko u današnja vremena očekivane i bezbedne baze stvorila predivni, maštoviti svet, i jedino je nezgodno što nisam siguran da će ikada nadmašiti svoje inicijalno postignuće.
Kada vaša junakinja guta larvu pantljičare kako bi do bala dostigla ideal mršavosti, a jasno je da ćemo do kraja fabule morati da prisustvujemo i nasilnoj evikciji parazita… morate se zapitati šta ćete upisivati na praznoj prvoj strani sledećeg scenarija.
Tačka nestajanja (Weapons; Zek Kreger; SAD, 2025)
Još jedan pogrešno promovisan film.
Po priči bi mogao biti horor, a po stilu i detalju gotovo da je najurnebesniji film godine, sa autorovim naoko haotičnim a u stvari prevrtljivo osmišljenim pristupom koji često zalazi u predele horor-parodije.
Od prve na svim nivoima prenaglašene scene nam je otkrio šifru svog sefa, da bi publika iz sale izlazila zadovoljna iz potpuno pogrešnih razloga.
Mladi li su, neiskusni li su… kako god, mušterija je uvek u pravu.
Bugonia (r. Jorgos Lantimos; VB/Irska/Kanada/Južna Koreja/SAD, 2025)
Možda do sada najbolji film Jorgosa Lantimosa, i to nastao tako što je ovaj put bio poslednji gost na zabavi.
Naime, scenario „Bugonije“ je zasnovan na kosturu davnog južnokorejskog originala i napisan od strane Vila Trejsija čiji je prethodni rad odlični „Meni“ sa Rejfom Fajnsom, dok je Ari Aster jedan od producenata.
Lantimosu je prijala zadatost koju je, kao uvaženi autor, potom ispunio oprobanim glumcima (Ališa Silverstoun se polako pretvara u amajliju) i neupitnim vizuelnim talentom.
Ipak, sve pohvale na stranu, da nije bilo završne montažne sekvence „Bugonija“ bi bila u opasnosti da je sa liste istisnu dražesno sumanuti „Borderline“ ili Serebrenikovljev „Mengele“.
Momak se tokom cele karijere „izvlači na foru“.
Sirât (r. Oliver Laks; Španija/Francuska, 2025)
Festival nihilizma, smislene mizantropije, sadizma prema likovima i nipodaštavanja gledaočeve identifikacije.
Honey Don’t! (r. Itan Koen; SAD/VB, 2025)
Da ne znamo s kim imamo posla mogli bismo biti zapanjeni lakoćom sa kojom mlađi brat Koen – sada u saradnji sa svojom ženom lezbejkom – zaokružuje male i nepretenciozne neo-noar komične trilere u čijim podslojevima se, pak, nalaze istovremeno zatajne i intenzivne ljubavne priče.
Par radi brzo, jeftino i ležerno posvećeno – što će reći, u dubokom neskladu sa duhom današnjeg vremena.
Scena u kojoj naslovna junakinja pred kraj filma prvi put stupa u dom svoje ljubavnice vrišti od filmskih asocijacija, a uz to je – ili upravo zahvaljujući tome – jedna je od najuzbudljivijih iz ove godine.
Grešnici (Sinners; r. Rajan Kugler; SAD, 2025)
Posle scene, na red dolazi mogući film godine. „Grešnici“ su visokobudžetni nezavisni film čiji je tvorac posle desetak godina pametnog tezgarenja izborio prostor autorske slobode.
Rajan Kugler je uložio sve svoje umetničke čipove, nekim čudom celinu zadržavši koherentnom.
Priča?
Definitivno se radi o vampirima na segregacijskom jugu Amerike, i još definitivnije je da su „Grešnici“ inspirisani filmom „Od sumraka do svitanja“.
Ali, to je samo vrh očnjaka koji se cakli kroz nasmešene usne…
Seks (Sex); Snovi (Drømmer/Dreams); Ljubav (Kjærlighet/Love) (r. Dag Johan Haugerud; Norveška, 2024)
Haugerud je sa liste udaljio zemljaka Joakima Trira, ako ni zbog čega drugog onda zbog šestosatne opsežnosti poduhvata.
No, njegova romerovsko-bergmanovska (tim redom asocijacija) trilogija imala je i faktor iznenađenja: duhovitost, naročito u „Seksu“.
Uopšte nije loše provesti jedan dan života u ovom nenametljivo instruktivnom univerzumu.
Heart Eyes (r. Džoš Ruben; Novi Zeland/SAD, 2025)
Foto: IMDb
Čista postmoderna koja se ustručava da „pređe rampu“ i dekonstruktivno uživanje u stupidnom „slešer“ ogranku horora.
Da li je vredniji od većine filmova koji su ostali ispod crte?
Pametna razonoda zna da bude najpotrebnija, a posebno je bila spasonosna u određenim periodima prošle godine.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
