Zašto Džejms Gandolfini nije dolazio na set serije „Sopranovi“?

U novoj biografiji Gandolfini: Jim, Tony and the Life of a Legend, kolege se prisećaju perioda kada je Džejms Gandolfini počeo da se ne pojavljuje na setu.

Izostanci su počeli tokom treće sezone. Stres zbog Sopranovih opterećivao je Džejmsa Gandolfinija od samog početka; njegov kolega Stiven Van Zant se priseća: „Većinu vremena sam provodio ubeđujući ga da se vrati sutradan… Imali bismo isti razgovor barem jednom mesečno.”

Van Zant bi ga podsetio koliko su srećni što su deo tako sjajne serije, kako ima vrlo malo sličnih filmskih uloga, i onda bi rekao ključnu stvar: „Vrati se i učini nam svima uslugu, jer pomažeš da, ne znam, šezdeset ljudi ovde zadrži posao?”, podsetio bi ga.

„Zato misli na njih svaki put kad poželiš da odustaneš. Misli na onih pedeset ljudi koji pokušavaju da zarade za život, a zavise od tebe. Tako da bi nekada nestao na par dana, ali bi se uvek vratio. Uvek se vratio i bio je najdarežljiviji tip na svetu.”

Razlozi za Gandolfinijeve „slobodne dane” su varirali. Ponekad je izbegavao tešku ili neprijatnu scenu. Ponekad bi ga poteškoće s pamćenjem replika potpuno izbacile iz takta.

Ponekad je želeo ranije da započne vikend pun žurki, što je sve više postajao njegov način da se nosi s nezadovoljstvom kod kuće; a ponekad se jednostavno još nije oporavio od tog vikenda.

„Voli da se zabavlja,” objašnjava supervizorka scenarija serije Sopranovi, Kristin Dži, „ali ponekad, znaš… neki ljudi jednostavno ne znaju kada da stanu.”

Šta god da je bio povod, ishod je uvek bio isti. Produkcijska kancelarija bi dobila poziv iz transportnog odeljenja; vozač koji je otišao do Džimovog stana da ga pokupi javio bi da on ne odgovara ni na vrata ni na telefon.

„I onda bi ceo dan mogao da ode dođavola,” kaže Stiv Kornaki, tada pomoćni koordinator produkcije, „jer si morao da improvizuješ i smisliš šta dalje, dok neko ne stupi u kontakt s Džimom.”

Džejms Gandolfini je stvarao probleme celoj produkciji

Kako su se vesti prenosile od vozača sve do izvršne producentkinje Ilin Landres—„ustao je, kreće se, pod tušem je, izlazi ka kolima”—ekipa bi radila šta je mogla: opšte kadrove, ili snimanje partnera iz scene preko ramena Džimovog dublera, dok bi Dži čitala njegove replike.

„Nađi nešto drugo da snimiš, ili snimi šta god možeš, dokle god čuješ da možda dolazi,” objašnjava menadžer lokacija Mark Kamejn.

„Izvučeš sav posao koji možeš da obaviš bez njega, dok ne dođe, ili dok ne javi da ipak neće doći. […] I prvo pitanje je: šta možemo da radimo umesto toga? A ako nema ničega, onda je to to—‘OK, idite kući.’”

U situacijama kada bi vozač uspeo da ga izvuče iz stana, makar i kasno i mamurnog, sipali bi mu kafu kako bi ga otreznili i doveli u stanje spremno za kameru, pa bi pokušali da iskoriste dan (nekad snimajući njegove srednje i krupne kadrove istovremeno).

„Nakon prvog puta, imali smo rezervni plan,” napominje Kornaki. „I ne mislim da se to dešavalo često. Ali producenti su bili spremni na to.”

„Vidite, bilo je teško za produkciju, to je očigledno,” kaže direktor fotografije Fil Abraham.

„Ne sećam se da sam ikad dobio poziv sa porukom: ‘Ne dolazi na posao.’ Sećam se konkretno da je Džim čak unapred znao da im kaže: ‘Neću sutra doći.’ A ljudi bi rekli: ‘Ha, da, važi.’ I onda on sutra stvarno ne bi došao! Nije uvek bilo kao, izašao je da pije i onda nestao. Mislim, često jeste bilo tako. Ali znam da mu je igranje ovog lika predstavljalo ogroman teret. On nije bio ta osoba. A opet, morao je da se negde ‘izduva’—skoro kao da je buka u njegovoj glavi verovatno bila previše. E sad, da li je to način na koji se s tim treba nositi…”

Izostanci su postali ciklični tokom narednih nekoliko sezona. „Prođe neko vreme i ekipa bi nekako osetila, ‘Uh, vreme je za još jedan dan kada ga neće biti,’” kaže Dži.

„Jednostavno bi imaoš osećaj: ‘Vau, bio je baš dobar. Dolazio je, radio sve kako treba.’ I onda odjednom—bum—desi se.”

„To je bio ogroman izazov u rasporedu,” kaže Ilin Landres.

„Tip je radio toliko naporno, toliko često, da su govorili: ‘U redu, daćemo im produženi vikend od tri dana.’ Ali brzo sam naučila da bi mogao da izađe u četvrtak uveče. I onda ga neću videti u petak. Tako da, koliko god sam želela da im dam pauzu, dođeš do tačke kada više ni ne želiš da im je daš, jer ne znaš šta će se desiti.”

„Ne mogu da kažem da sam ikada radio na seriji gde se dešavalo nešto slično, ali ovo je bila neka druga zver,” kaže Abraham.

„U nekom trenutku, HBO mu je udarao kazne od 250 hiljada dolara po danu. A on bi rekao: ‘Ma j*** ga. Ne mogu da dođem na posao.’ I tada smo znali da nije samo stvar u tome što se napio i drogirao pa ne može da ustane. Ne, bilo je dublje od toga.”

„Nisam uopšte priseban kad radim ovu seriju,” rekao je Džejms Gandolfini u jednom intervjuu 2001. godine. Bio je to pritisak—pritisak da održi kvalitet Sopranovih i sopstvenu glumu u njoj. Deo tog pritiska dolazio je spolja; ali veći deo bio je iznutra.

„Taj tip je bio toliki radoholičar i stavljao je ogroman pritisak na sebe,” rekla je Landres. „Džimi ti nikada ne bi dao B-nastup. Uvek je hteo da ti da A. A ako bi osetio da ne može da pruži A-nastup, bio je užasno strog prema sebi.”

Nije iznenađujuće da je i perfekcionista kao što je tvorac serije Sopranovi, Dejvid Čejs, često bio iscrpljen. „Bio sam zabrinut, ali sam u isto vreme bio i zasićen njegovim s***njima,” priseća se.

„Vratili su me nazad iz Francuske i opet tamo. Bilo je ludo. I njemu je bilo dosta mene, da budem jasan. Nije to bio jednosmeran odnos. Uvek bi našao nešto ponižavajuće i sramotno da bi izbegao da se pojavi.”

U međuvremenu, Idi Falko je bio dijagnostikovan s karcinom dojke usred snimanja jedne sezone, i često bi dolazila na set posle jutarnje hemoterapije, samo da bi otkrila da njen kolega opet nije došao.

„To ju je izluđivalo,” kaže Dži. „Sećam se kako je bila stvarno besna i govorila kako se toliko trudi da uradi sve što može da bi spasla svoj život, dok on svoj prokockava.”

„Neko poput Idi, ili neki drugi glumac, koji je spreman, naučio tekst, možda ostao budan do kasno zbog toga, pa ustao rano za frizuru i šminku,” kaže Mark Kamejn, „to stvarno nije lepo. A da li je on razmišljao o tome? Veče pre, dok je bio napolju i lumpovao? Znaš, ali očigledno, nije mogao da se obuzda.”

„Kako se ja toga sećam, osećaj koji sam imala, generalno, bio je empatija—da on prolazi kroz nešto,” kaže Idi Falko.

„I da je mogao bolje, i da je mogao da bude na setu, bio bi. Niko ne želi da usporava produkciju, i niko ne izlazi sa željom da jednog dana zabrlja jedan jako komplikovan raspored. On je… taj čovek je imao problem. I pošto i u mojoj porodici ima—ili je bilo—takvih ljudi, imam ogroman osećaj empatije, saosećanja, razumevanja. To nikome ne bih poželela.”

Kada bi izgubio dan snimanja, ili zakasnio, preplavila bi ga krivica; u stvari, čuveni petkom uveče keterinzi—složeni obroci iz čuvenog suši restorana Nobu u Tribeki, koje je Džejms Gandolfini plaćao svake nedelje—u početku su, kako Dži objašnjava, bili „neka vrsta izvinjenja ekipi.”

„Znao je da svi putujemo da bismo stigli tamo, i da ne dobijamo platu za dan ako ne radimo.” Ali kaže da je empatija prevagnula nad ogorčenošću. „Ekipa je razumela da je to bila bolest. To nije prekidač koji samo isključiš.”

Džejms Gandolfini je bio zahvalan na prilikama koje mu je serija otvorila, i na kvalitetnom radu koji mu je omogućavala, iz nedelje u nedelju. Ali u tom trenutku u toku snimanja, „postojala su i kajanja,” kaže njegov menadžer Mark Armstrong.

„Ono tipa: ‘Pazi šta želiš’—koliko god da je voleo pisanje, a stvarno jeste, i znao je da je deo sjajne serije sa sjajnim ljudima—mislim da je poželeo da to nije bilo baš toliko veliko, i da ljudima nije bilo toliko stalo do njega.”

Izvor: Vanity Fair