Ekscesivni epski teatar

Pozorište Rezidencteatar je dolaskom intendanta Martina Kušeja, krajiškog Slovenca iz Austrije, doživelo radikalnu izmenu u estetskim paradigmama. Jedna od takvih radikalnih sloboda sastoji se i u dramaturškom preinačavanju ciklusa trilogije, te je treći deo autentične Krležine trilogije – drama „Leda“ – naprosto zamenjena dramom „U Galiciji“. Na vulkanu se pije šampanjac. Celokupno društvo „K. und K.“ monarhije je u zanosnoj igri na vulkanu, u predvečerje Prvog svetskog rata. Propast ostarelog dekadentnog društva je na viziru Krležine oštre kritike i sardoničnog humora, koju režiser Kušej potencira u apokaliptičku sliku sveopšteg raspada. U pitanju je sukob oca i sina sa hamletovskim podtekstom (osveta zbog majčine smrti). Razlog sukoba je moralne prirode – duboke razlike u gledanju na porodične prilike, prošlost i budućnost imućne bankarske porodice Glembajevih. Ignjat i Leone Glembaj, baronica Kasteli-Glembaj, Puba, Silberbrant – sve se zbiva u mučnoj atmosferi negativnih emocija. Jedina svetla tačka je Angelika-Beatriče, koja je svojom lepotom, mladošću, dostojanstvenošću, smirenošću i dobrotom sušti kontrast ozlojeđenosti i srdžbi negativno predodređenih protagonista.

Propast dinastije Glembajevih je prefiguracija raspada Austrougarske monarhije, koju Kušej spreže u kauzalnu svezu sa ličnim sudbinama aktera. Individualna katastrofa te dinastije je i politička katastrofa. U ovoj inscenaciji sve je po logici Krležine „prenapregnutosti“ – sve je prenaglašeno, te se Krleža čita kao Šnicler sa dvostrukim dnom, tamni i neprozirni Karl Kraus ili Strindberg u srdžbi i besu.

Naturalizam drugog dela trilogije, „U Galiciji“, gotovo da nema sebi ravnog u drastičnom realizmu – scene brutalnog nasilja, sifilističnog i paranoidnog oficira koji siluje potčinjenog vojnika i užasne patnje vojnika zahvaćenih vihorom apsurdnog rata. Grimelshauzenove dimenzije karakterišu drastičnost tog hiperrealizma, kojom nas Kušej šokira. Preinačenje strukture ciklusa je režiji omogućilo da istakne ciničnu logiku rata, ali njeno „razrešenje“ opštim pokoljem deluje kao kakva sineastička parodija Kventina Tarantina.

Scenograf je Annette Murschetz, kostimograf je Heide Kastler, muziku je aranžirao Bert Wrede, dramaturg je Sebastian Huber. Ovde bismo istakli nekoliko značajnih glumačkih izvođenja – Jens Atzorn u ulozi Silberbranta, Norman Hacker kao nadoficir Valter, Britta Hammelstein kao Angelika, Sophie von Kessel kao baronica Charlotte, Shenja Lacher kao kadet Horvat i briljantni Manfred Zapatka kao Ignjac Žak Glembaj. Slobodna dramaturška konstrukcija trilogije „Glembajevih“ ima za posledicu to da sve figure ne deluju dramaturški uverljivo. No Kušeju nije stalo da individualnih nijansiranja i homogene dramaturgije, već do tipizacije karaktera – frustriranih oficira, sofističkog advokata kao eksponenta ratom mentalno i moralno oštećenih ljudi. Psihopatologija rata i naša bespomoćnost je crvena nit u ovoj samovoljnoj dramaturškoj konstrukciji koja bi, da je štogod spregnuta i svedena na tročasovnu dramu, možda plastičnije i efektnije izvajala slojeve propasti monarhije u predvečerje katastrofe Prvog svetskog rata.