Ela Al Šamahi, autorka dokumentarne serije “Čovek” na BBC za Danas: Nauka objašnjava kako funkcionišemo, ali emocije pokazuju ko smo zapravo

Kroz pet epizoda, putujemo na udaljene lokacije i 300 hiljada godina dugu istoriju Homo sapiensa, uz pomoć novih fosilnih dokaza i DNK tehnologije, otkrivajući tako iznenađujuću priču o našim precima. Serija istražuje postojanje i drugih sličnih vrsta i razloge njihovog nestanka.

Koristeći zanimljive rekonstrukcije i snimke sa lokacija, predstavlja nam se kako su životi naših radoznalih predaka, oblikovali ono što smo mi danas. Nedavno otkriće drevnog DNK – za koju je profesor Svante Pabo dobio Nobelovu nagradu – promenio je polje paleoantropologije i omogućio naučnicima odgovare na pitanja za koja su smatrali da nikada neće biti mogući.

Autorku i voditeljku serije “Human” Elu Al Šamahi teško je staviti u jednu kategoriju. Osim što je paleoantropolog, vodi i podkast o izuzetnim ženama, a svoju kreativnost ispoljava i u naizgled oprečnoj sferi – stendap komediji.

Vaša karijera je izuzetno raznolika, od podkasta Conversation, gde podstičete da se čuje glas žena, preko stendap komedije, pa sve do istraživanja Jemena i paleoantropologije. Šta Vas pokreće da na svom putu ka uspehu istražujete i tako različite oblasti?

– Mislim da sam oduvek bila motivisana i radoznala, i to je verovatno suština. Znam da sve to deluje prilično raznoliko, ali meni u glavi sve ima smisla. Nauka, humor i naracija samo su različiti načini da razumemo šta to znači biti čovek. Radila sam stendap komediju jer sam shvatila da mi to pomaže u očuvanju mentalnog zdravlja, a ujedno je to i neverovatno zanimljiv način posmatranja sveta. Kada sam počela time da se bavim, ljudi su primećivali da stičem sve veće samopouzdanje, pa su mi rekli da bi trebalo da se oprobam pred kamerama i tako se sve nadovezalo jedno na drugo.

Šta je bilo izazovnije, organizovati i finansirati ekspediciju ili je izvesti?

– Oba aspekta su veoma teška. Ekspedicije u nestabilnim područjima su izuzetno komplikovane za organizaciju. Stoga bih rekla da je organizacija podjednako teška kao i samo izvođenje. Što se tiče ekspedicije, kada sam već tamo, pomislim: „Dobro, tu sam na tri nedelje i to je to.“ Dok je organizacija praćena ogromnim stresom, tako da bih iskreno rekla da su podjednako zahtevne.

Koliko savremeni svet još veruje u ekspedicije i kako to utiče na Vas lično?

– Rekla bih da svako u sebi nosi duh avanturiste, makar to bilo samo istraživanje novog grada i želja da vidiš šta se krije iza sledećeg ćoška. Mislim da je radoznalost deo ljudske prirode. I dalje postoje brojni delovi sveta koji su nedovoljno naučno istraženi. Često kažem ljudima da još uvek otkrivamo arheološka nalazišta u Ujedinjenom Kraljevstvu i Americi, a zamislite tek Somalilend, Irak ili delove kolumbijske prašume koji su do skoro bili potpuno nepristupačni. To su područja gde gotovo da i nema naučnika, a upravo tamo se kriju „plodovi nisko na grani“, gde se još mnogo toga može otkriti.

Kada je reč o seriji „Human“, šta novo gledaoci mogu da otkriju, osim onoga što se već može videti u muzejima poput Prirodnjačkog muzeja u Beču?

– Ispričati priču o ljudskoj evoluciji, našu priču dugu 300 hiljada godina, na svim kontinentima, bio je ogroman izazov. Posetili smo 16 zemalja, a u Južnoj Africi smo uključili i dramsku rekonstrukciju, jer takvu priču ne možeš ispričati iz kancelarije, moraš otići i doživeti je. Pokušali smo da objasnimo suštinu, da smo bića oblikovana u paleolitu. Mi smo paleolitska bića koja žive u modernom svetu.

Tragali smo za korenima mnogih pojava, od rituala do nakita, i pokazali kako su sve one imale smisao u svetu koji je bio potpuno drugačiji. Film može da bude veoma emotivan; želeli smo da dopustimo sebi osećajnost kroz taj narativ. Kada ljudi gledaju seriju, dirnuti su, to nije samo hladan niz činjenica, već iskustvo koje te tera da pomisliš: „Vau, mi smo neverovatna i fascinantna bića.“

Da sam izmišljala lik za roman i rekla: „Na početku su živeli u svetu sa mnogim drugim ljudskim vrstama, kao u “Gospodaru prstenova”, i bili su autsajderi, ništa posebno. A danas su jedini preživeli i najdominantniji oblik života na Zemlji,“ svi bi rekli „kakva sjajna priča!“ A zapravo, to jeste naša priča.

Tradicionalno, ljudi su verovali da, čim smo postali Homo sapiens, sve je već bilo predodređeno, kao da je bilo zapisano u zvezdama da ćemo postati vrhunska vrsta. Ali što se više istražuje naše poreklo, sve više shvatamo da to nije istina. Bilo je mnogo složenije, mnogo skromnije i po svoj prirodi dirljivo.

Dakle, imali smo i sreće?

Da, i o tome takođe govorimo. ponekad je i sreća igrala ulogu. Da, imali smo i sreće.

U Vašem slučaju ovo pitanje zvuči kao oksimoron, ali postoji li još nešto što biste voleli da probate, a do sada niste? I da li za nečim žalite?

– Mislim da bih volela… uh, ovo je teško… zapravo, veoma bih volela da češće idem na odmor. Veoma sam umorna i za tim verovatno najviše žalim (smeh).

Snimanje ovakvih serija te potpuno iscrpi, ogromna je privilegija biti autor i voditelj iste, ali to znači da je svako putovanje u službi posla. Tada ti se i sama pomisao na let avionom čini iscrpljujućom. Mislim da se mnogi ljudi tako osećaju; razgovaram sa roditeljima koji su stalno u tom vrtlogu. Savremeni život je iscrpljujuć. Na kraju krajeva, moramo da se bavimo onim što nam donosi radost.

Šta vas čini optimistom kada razmišljate o budućnosti čovečanstva?

Mislim da sve zavisi od naše sposobnosti saradnje. Moramo naučiti da sarađujemo i da razumemo složenost vrste koja je istovremeno i neverovatna i dominantna, ali to nosi i određenu cenu. Recimo, kada razmišljam o klimatskim promenama, ne verujem da većina ljudi namerno uništava planetu.

Ljudi jednostavno žive svoje živote. Ali samim tim što smo toliko uspešna vrsta, postali smo i destruktivni. Meni je važno da to razumem, ne zato što su ljudi zli, već zato što ne shvataju koliko su njihove svakodnevne aktivnosti moćne i uticajne. Ako to razumemo, možemo o problemima da pričamo na način koji ljude ne doživljavamo kao krivce, već ih ohrabrujemo da budu deo rešenja.