Energija i misao

Za sve nas koji nikada nećemo zaboraviti nastupe Jasminke Stančul na BEMUS-ima 1996. i 2001, sa njenim upravo neverovatnima Betovenom i Skarlatijem onda, dolazak ove pijanističke ikone u Beograd, da u Ciklusu Kolarac – Tvoj svet muzike Centra za muziku Kolarčeve zadužbine izvede dela Betovena, Papandopula i Hačaturjana – bio je apsolutni koncertni događaj prvog reda! Jasminka Stančul uvek je sa scene isijavala čistu klavirsku energiju prožetu krvotokom dijamantske muzičke misli. Zato smo njene retke nastupe ovde pamtili i prepričavali i zato je ona, uostalom, svojim pijanističkim bićem odista uvek bila raritetno slušalačko nadahnuće.

I ostala je! Već sam njen prvi izlazak na scenu Velike dvorane Kolarčeve zadužbine ovom prilikom, sa Betovenovom Sonatom op. 31 br. 3, momentalno i perfektno oličava onaj radosno čulni duh Ludviga Vana, sa krepkim poigravanjem bojama i odjecima motiva, težinama i količinama zvuka. To kompleksno skercozno raspoloženje drugog stava, ta tako osobena transcendencija nežnosti u onom trećem, te oni pravi vrtlozi klavirskog obilja u finalnom Presto con fuoco, ti neuhvatljivi malstremi njene jednostavno izuzetne obdarenosti da majstorski uzdigne Betovena u punoj slavi – čine da je slušate netremice, dok vam u grudima srce snažno tuče. A onda vas još zbilja uznese u nekakvu pagansku kontemplaciju Borisa Papandopula u Tri Studije (br. 2, 4, 6) i Scherzo Fantastico, gde opijajuće drevno, jarko i puno fantazije kreću se njene misli i prsti kakvim iščašenim vozilima po ivicama stvarnosti, da u Scherzu još doživite kako vam Stančulova nekim naročitim spiritualnim udicama dohvata i draži ko zna kakve zakutke osetila i percepcije finim draguljarskim radom i zemljotresima klavirskih gromada.

Uslediće poznata Hačaturjanova „Tokata“, ali nikada još ovako upoznata! Zrelo je ovo jedno tumačenje, nošeno kotačićima britkih ideja, u kojem je svaki detalj izložen svetlosti dana sa zanosom i iskričavih svojstava, razjaren i oslobođen da eksplodira u dirljivo neodoljivoj snazi. I onda još za kraj Betovenova Sonata op. 53 „Waldstein“ u kojoj Jasminka Stančul kako samo podstiče i zauzdava tok misli i zvuka po svojoj volji, razdrhtavajući prvi stav tako da cela klavijatura zvoni kao stočić u nekoj spiritističkoj seansi, drugi stav pretvarajući u pravu kvintesenciju tananosti, da bi u onim proplamsajima trećeg Stančulova držala čitav već klavirski mehanizam svojim prstima, doslovno upletena u ovo cvetanje zvuka, u ime trijumfa ruku koje progovaraju ljudskim jezikom. Čista energija i misao, bez sumnje.