Obrisi sećanja 2025: Oni su nas napustili u prošloj godini

Neko je na kraju godine i društvenim mrežama tačno primetio da mu se činilo da je 2025. trajala kao čitava decenija. Godina socijalnog magnovenja i vere društva u bolju budućnost, ostavila je za ili sa sobom, brojne javne ličnosti, naše savremenike, koji su svojim delima i pozivom činili neveselu svakodnevicu, makar iole dostojanstvenijom. Nisu dočekali slobodniji i pravedniji svet.

List Danas će se nalik na slične rubrike nekad ili globalno, kojom kratkom rečenicom i zbirnim vizuelnim mozaikom osvrnuti i oprostiti, ovde od njih. O Dejanu Đuroviću i Ljubi Ninkoviću sledeći put.

Muzička industrija ili umetnost kako god, devastirana je skoro kao u koroni. U sto i nekoj godini preminuo je dirigent Bubiša Simić, otac – osnivač srpskog i jugoslovenskog džeza. Jednako i njegov vršnjak, klasičar, dirigent Beogradske filharmonije Mladen Jagušt, ali neverovatno i njegov mladi naslednik, Nemac Gabrijel Felc.

Takođe u Hrvatskoj slični simboli jugoslovenske zabavne muzike, rođeni Beograđanin Stipica Kalođera i autor najznačajnijeg domaćeg mjuzikla „Jalta Jalta“ – Alfi Kabiljo. Ipak čini se kao da je sledom ispraćaja koji joj je upriličio, Beograd najviše dirnula smrt Gabi Novak, netom pre nje, njenog i Arsenovog sina pijanste Matije Dedića.

To je bila slična nepravda kao i smrt skoro njegovog vršnjaka Dejana Gvozdena iz benda Kristali. Region se poput Titove ili kao nakon Balaševićeve smrti ponovo pomirio i isplakao u ispraćaju Halida Bešlića. Novogodišnji televizijski program pokazao je da niko više nikad neće dosegnuti muzičkog mogula Sašu Popovića, a jednaki mag zvuka bio je Rihard Merc. Iz te i takve epohe otišao je i poslednji originalni član 7 Mladih, trombonista Ljuba Milić.

Nažalost život kao takav nije bio milostiviji ni spram pisane reči književnosti i novinarstva. Nekako s proleća, takoreći u istoj nedelji, ostali smo bez dva titana nacionalne književnosti Filipa Davida i Ljubomira Simovića. Iz tog takvog dramaturško – televizijskog žanra bili su i Mirjana Miočinović, Bojana Andrić i Radomir Putnik.

Na posletku dečji pisac Gradimir Stojaković koji nije doživeo filmsku ekranizaciju svog romana Hajduk u Beogradu. A onda i tekstopisci Radoman Kanjevac renesansni urednik Radio Beograda II i Ljiljana Jorgovanović naslednica i saradnica Marine Tucaković. Pioniri nezavisnog novinarstva Zoran Sekulić, Nadežda Gaće, Slobodan Arežina, Dževad Sabljaković. Fotografkinja Goranka Matić čija je zaostavština vizuelna istorija višedecenijske prošlosti i u konačnici Teofil Pančić posle koga, kao da niko više neće umeti i moći da tako i tačno piše srpsku i postjugoslovensku antropologiju, jer živimo vreme podkasta.

Kad smo kod televizije, iako vremešni preminuli su i njeni najznačajniji reditelji u kompletnoj istoriji nacionalnog postojanja, Zdravko Šotra i Arsa Jovanović, sve što Takovska 10 danas nije. Takođe i Arsenijev nešto mlađi pozorišni, ne samo TV kolega, Mihailo Vukobratović. Snimatelj Vuk Dapčević i u konačnici Milorad Milinković Debeli, „per se“ na svojevrsnom rolekosteru ugleda.

Glumci: Žiža Stojanović, Dejan Čavić, Josip Pejaković i Enver Petrovci, Čedomir Petrović, Erol Kadić i Dejan Matić Mata. Njih ćemo pamtiti samo mi ovde, Robert Redford, Džin Hekman, Dajana Kiton, Klaudija Kardinale i Brižit Bardo će dobiti i imati video lament na dodeli Oskara, ali među njima i verovatno naš Dobrivoje Tanasijević – Den Tana.

Protekle godine preminule su i dve naučnice koje zaslužuju da ne budu zaboravljene: Ana Gligić, doktorka iz epidemije variole vera i gospođa Fuada Stanković, nekadašnja rektorka novosadskog univerziteta.

Slično tako slikari Milan Blanuša i Radomir Damjanović Damjan. Na koncu epitafa Dražen Dalipagić Praja, verovatno najbolji košarkaš svih vremena, po kome se nijedna hala neće zvati. Možda smo nekoga nemarom ili nepravedno izostavili, ne zamerite. Slava im.