Foto: Belkisa Beka AbdulovićKoreograf, pedagog i osnivač Festivala SOLA Aleksandar Ilić već godinama dosledno gradi prostor za razvoj savremene igre u Srbiji, povezujući domaću scenu sa evropskim umetničkim tokovima.
Aleksandar Ilić pripada generaciji autora koji savremenu igru ne posmatraju samo kao scenski izraz, već kao prostor susreta umetnosti, publike i društva. Šesto izdanje Festivala SOLA, održano krajem maja u Beogradu, još jednom je potvrdilo značaj ove manifestacije, a obeležili su ga međunarodni projekat Danube Dance Alliance i premijera Ilićeve predstave „Zaboravljeno prisustvo / Povratak izvoru“. U razgovoru za Danas Ilić govori o izazovima organizacije festivala, savremenoj igri kao prostoru dijaloga, međunarodnim saradnjama i položaju domaće plesne scene.
Krajem maja održan je šesti Festival SOLA, koji je još jednom pokazao koliko solo forma može biti raznovrsna i savremena. Šta je vama, kao osnivaču festivala, ostalo kao najsnažniji utisak ovogodišnjeg izdanja?
Šesto izdanje Festivala SOLA bilo je veliko organizaciono iskušenje, ali i potvrda da je festival danas nezaobilazan deo kulturne scene Srbije. Već na samom početku suočili smo se sa promenama prostora koji su nam prvobitno bili potvrđeni pa iznenada otkazani, pa smo u veoma kratkom roku morali da pronađemo nova rešenja. To je velika odgovornost, pre svega prema umetnicima koje dovodite u svoj grad i svoju zemlju, ali i prema publici koja od festivala iz godine u godinu očekuje nove umetničke iskorake.
Posebno želim da zahvalim svom organizacionom timu – Prof. dr Snežani Arnautović Stjepanović, Katarini Bućić, Jovani Ikonić, Ognjenu Vučiniću, Kosti Todoroviću i Stevanu Bodroži, koji su ravnopravni organizatori i kuratori našeg festivala. Festival je rezultat zajedničkog rada i poverenja.
Najveći utisak na mene ostavio je evropski projekat Danube Dance Alliance, koji okuplja partnere iz šest evropskih zemalja (Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Mađarska i Srbija). Zahvaljujući tom projektu otvorili smo festival u Evropskoj kući i premijerno predstavili VR film „Dancescapes“ u režiji slovenačke umetnice Enje Belak, nastao u saradnji umetnika iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije. Pored toga, publika je imala priliku da vidi radove Maše Kolar, Ognjena Vučinića, Branka Mitrovića, Nika Rajšeka i moje malenkosti. Projekat je obojen prijateljstvom ali visokim standardima svih umetnika koji su bili deo njega. Posebnu vrednost festivalu dali su i nastupi Boštjana Antončiča iz čuvene belgijske kompanije Rosas, Sonje Stojanović-Aufrajter i Tamare Mladenović, koji su svojim autentičnim umetničkim izrazom osvojili potpuno različitu publiku. Upravo ta raznovrsnost doživljavam kao najveći kvalitet ovogodišnjeg festivala.
Premijera vaše predstave „Zaboravljeno prisustvo / Povratak izvoru“ bila je jedan od najupečatljivijih trenutaka festivala. Kako je predstava nastajala i šta vas je podstaklo da upravo kroz pokret otvorite ova pitanja?
Predstava je nastala iz osnovne ideje projekta Danube Dance Alliance – da kroz savremenu igru oživimo zapostavljene prostore i otvorimo dijalog sa kulturnim nasleđem. Prvobitno je trebalo da bude izvedena na Fontani mladosti ispred Muzeja Jugoslavije, ali smo zbog tehničkih okolnosti premijeru realizovali na Maloj sceni Madlenianuma.
Već godinama me inspiriše snaga ženskog izvođačkog tela. Želeo sam da kroz ovu predstavu prikažem žene kao čuvarke kolektivnog sećanja, kao heroine koje svojim telom postaju svojevrsni spomenici vremena. U predstavi učestvuje i deset performera predvođenih Nelom Antonović, zajedno sa igračicama Katarinom Bućić, Jovanom Grujić i Katarinom Ilijašević. Njihova tela postaju prostor u kojem se susreću prošlost i sadašnjost, dok publika postaje aktivni učesnik tog procesa.
Predstava od publike traži aktivno prisustvo i otvorenost za simbolički jezik. Kako su gledaoci reagovali?
Od početka mi je bilo važno da publika ne ostane samo posmatrač. U ovoj predstavi briše se granica između izvođača i gledalaca i publika postaje deo umetničkog čina.
Reakcije su bile izuzetno emotivne. Mislim da je današnja publika spremnija nego ranije da prihvati simbolički jezik savremene igre i da aktivno učestvuje u stvaranju značenja. To je možda i najveća vrednost ovakvog pozorišta – ono ne nudi gotove odgovore, već otvara prostor za lično iskustvo.
Festival SOLA ima izražen međunarodni karakter, a ove godine bio je i mesto predstavljanja projekta Danube Dance Alliance. Koliko vam je važno da se domaća scena predstavi evropskoj publici?
Izuzetno važno. Međunarodne saradnje danas nisu privilegija, već neophodnost. Zahvaljujući evropskim projektima naši umetnici imaju priliku da rade sa kolegama iz različitih zemalja, razmenjuju iskustva i predstavljaju svoj rad na međunarodnoj sceni.
Posebno mi je drago što strani umetnici iz Beograda odlaze sa izuzetnim utiscima. Oni ne pamte samo predstave, već energiju grada, publiku i otvorenost za savremenu umetnost. Istovremeno, nama takve saradnje omogućavaju da domaću scenu učinimo vidljivijom u evropskom kulturnom prostoru.
Vaši radovi često balansiraju između snažne fizičke ekspresije i simbolike. Kako pronalazite ravnotežu između emocije, narativa i apstrakcije?
Za mene pokret nikada nije ilustracija priče. On jeste priča. Emocija je polazna tačka, ali simbolika nastaje tek kada telo pronađe svoje značenje na sceni. Deluje da moji radovi, kada mi to sam projekat dozvoljava, balansiraju između jezika savremene igre i performansa. Ne razmišljam unapred da li će predstava biti narativna ili apstraktna – važno mi je da svaki pokret ima svoju unutrašnju logiku i da proizlazi iz iskrene potrebe izvođača i same teme.
Neki od mojih radova bili su i prilično radikalno kritikovani, ali smatram da je to sastavni deo umetničkog procesa. Umetnost koja ne izaziva reakciju često ne ostavlja ni trag. Ne stvaram predstave da bi bile dopadljive po svaku cenu, već da bi otvorile prostor za dijalog i preispitivanje.
Izuzetno su mi važni tekstura, atmosfera i estetika koje predstavljam publici. Verujem da koreografija nije samo pokret, već celokupno iskustvo u kojem se prepliću telo, prostor, zvuk, svetlo i tišina. Želim da publika svim svojim čulima uroni u svet koji gradimo na sceni i da iz predstave izađe sa osećajem da je bila deo jednog jedinstvenog umetničkog iskustva.
Nikada unapred ne razmišljam da li će predstava biti narativna ili apstraktna. Važno mi je da svaki pokret ima unutrašnju logiku i opravdanje. Kada izvođač iskreno veruje u ono što radi, publika će pronaći svoj put kroz predstavu, bez potrebe za doslovnim objašnjenjima.
Savremena igra u Srbiji postaje sve vidljivija, ali se i dalje suočava sa brojnim izazovima. Šta biste izdvojili kao najveći pomak, a šta kao najveći problem?
Najveći pomak vidim u novoj generaciji obrazovanih i talentovanih igrača i koreografa koji danas ravnopravno učestvuju u evropskim projektima i predstavljaju Srbiju na međunarodnoj sceni.
Sa druge strane, najveći izazov ostaje nedostatak stabilnih produkcionih uslova i sistemske podrške savremenoj igri. Uprkos tome, naši umetnici svojim kvalitetom pokazuju da mogu da budu ravnopravni evropskim kolegama. Zato je važno da nastavimo da gradimo međunarodne mreže saradnje i stvaramo nove prilike za mlade autore.
Smatram najvećim uspehom decenisjko kontinuirano trajanje Instituta za umetničku igru jedinog akreditovanog studijskog programa u Srbiji.
Da li je ovo leto radno za vas i šta možete da najavite za naredni period?
Ovo leto je izuzetno dinamično. Neposredno nakon Festivala SOLA usledilo je gostovanje Madlenianum Opere i teatra na festivalu „Ohridsko leto“, gde izvodimo baletski diptih „Karmen svita“ i „Bolero“ u izvođenju studenata Ibstituta za umetničku igru, Srednje beogradske baletske škole i Kompanije balet mladih, pomognutim od strane kolegama Narodnog poziršta u Beogradu i savremene plesne scene.
Odmah nakon Ohrida odlazim u Celje (Slovenija), gde već treću godinu zaredom u saradnji sa slovenačkom umetnicom Mojcom Majcen, radim na velikom imerzivnom projektu „Celjski svi“. To je predstava koja se svake godine razvija, dopunjuje i raste zajedno sa svojim izvođačima i publikom. I ove godine pripremili smo nove scene sa izuzetnim ansamblom igrača i glumaca.
Posebno me raduje nastavak saradnje sa slovenačkim društvom KUD Galiarda, koje više od dve decenije neguje istorijske plesove i muziku XV, XVI i XVII veka. Njihova posvećenost autentičnoj interpretaciji renesansnih i ranobaroknih plesova, istorijskim kostimima i istraživanju plesnog nasleđa predstavlja dragocenu inspiraciju i potvrđuje koliko tradicija može biti živa i savremena kada joj se pristupi sa znanjem i strašću.
Po povratku nastavljam pripreme za novu sezonu u Madlenianumu, u kojoj će publika ponovo gledati predstave „Karmen svita i Bolero“, „Maskarada“ i „Krcko Oraščić“, kao i nova akademska godina Instituta za umetničku igru, koji ove godine dovodi pojačanje u svoje nastavne kadrove i nove projekte.
Biće ovo zasigurno još jedno izuzetno radno leto, ispunjeno kreativnim susretima, međunarodnim saradnjama i zajedničkim stvaranjem sa umetnicima širom regiona.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
