Eseji: Lav Tolstoj i Nikolaj Gogolj

Eseji: O Tolstoju, Nabokov kaže: „Tolstoj je najveći ruski pisac. Na stranu njegovi prethodnici, Puškin i Ljermontov, najveće ruske umetnike mogli bismo da poređamo ovako: prvi Tolstoj, drugi Gogolj, treći Čehov, četvrti Turgenjev“. Nabokov smatra da je Tolstojeva ideologija tako „pitoma i tako daleko od politike, a njegova umetnost tako moćna, tako jarka, tako samosvojna i univerzalna, da bez teškoća prevazilazi sve njegove propovedi“. Nabokov ističe da su Tolstoja, kao mislioca, na duže staze zanimali Život i Smrt, a, konačno, da nijedan pravi umetnik nije u stanju da izbegne ove teme. Analizirajući Tolstojev kompletan opus, Nabokov primećuje: „Postoji vremenska odmerenost svojstvena samo Tolstoju, koja odmerenom čitaocu pruža osećaj prosečne realnosti koji je on sklon da pripiše prodornoj viziji. Tolstojeva proza ide u korak sa našim pulsom, njegovi likovi se kreću istim zamahom kao i ljudi koji nam prolaze pod prozorima dok sedimo čitajući njegovu knjigu“. Nabokov ističe da Tolstoj pažljivo prati konture misli, osećanja ili predmeta koji opisuje sve do perfekcionizma, a da ima običaj da „u priču utka upadljive detalje, svežinu opisa fizičkih stanja“. Smatrajući Tolstoja pretečom ruskog modernizma, Nabokov zaključuje da kod Tolstoja uvek postoji „neka nežna poetska intonacija, postoji napet unutrašnji monolog, postoji tehnika toka svesti koju je Tolstoj već izumeo u opisu Aninog poslednjeg putovanja“. Govoreći o Gorkom, Nabokov napominje da je ovaj pisac najznačajniji kao „živopisni fenomen društvene strukture“, ali da je bio lišen „intelektualne širine“. Kada Gorki piše u rečenici „bledosmaragdni ćilim i brilijanti rose“, Nabokov to kratko naziva „pravim juvelirskim izlogom“. Nabokov smatra da je kod Gorkog očit „haos ideja i siromaštvo umetničkog dostignuća“, a da je od toga „pa do takozvane sovjetske književnosti, samo jedan korak“.