Poznavao je obojicu i godinama se sporio sa njima. Danas, pored jezera, iznad goluždravih ptića, on se prepirao sa sobom. Bukrider i Petrov bili su njegova antiteza sopstvenoj tezi i uskovitlanim mislima. Osporavao je sebe i zastupao sebe, u isti mah. Govorio je, i protiv sebe i za sebe, najbolje što je znao. Sudar taj, sebe sa sobom, neočekivano je proizveo varnicu, kao kad čelik okrzne kamen, pa iz njega sevne iskra. Samo u obrisima svojim, blesnula je vizija rešenja tajne i on je, da mu ta vizija ne bi pobegla, požurio da je glasno objašnjava, hodajući i zastajkujući, kao da priča jezeru pored sebe i munjama iznad sebe.
– Kokoška je starija, jer će se, uskoro, od kokoške stvarati kokoška i jaje će biti izbačeno iz začaranog kruga prvenstva? Inkubator nije dokaz da se, i bez kokoške, iz jajeta može roditi kokoška. Može, ali samo ako jaje ima temperaturu kokoškinog tela. Bude li samo malo hladnije, neće se začeti život u njemu. Neće, i bude li pregrejano? Vrhovni um je, profesore Bukrider, u kokošku ugradio? ne mogu da se setim prikladnijeg izraza, naročiti instinkt ili znanje da zagreje svoje jaje tačno do određene toplote? ne, ne, nije to kokoška sama otkrila i smislila! – opet započe prepirku sa Bukriderom, sa sobom. – A pogotovu je do tog znanja nije mogla dovesti evolucija. Za tako nešto, nije bilo vremena, akademiče Petrov. Gospođi Evoluciji, tom vašem tvorcu svega, trebalo je, barem, nekoliko hiljada vekova da nauči kokošku toj veštini, a ona, jadnica, može da poživi samo desetak godina? Nema vašeg kruga sa dva rešenja. Kokoška i njena toplota ključ su odgonetke i kosmičkih čuda! – trže se od snažnog udarca groma i zagleda u kišonosne oblake koji su se približavali.
Taj ga prasak odnese u Njujork, u neki krematorijum – sarkofag. Zahvaljujući profesoru Vajtu, za koga je Aron bio „Brain Storm“ (Moždana Oluja), i tako ga je i oslovljavao, obreo se i on duboko pod zemljom, pored providnog olovnog sarkofaga, gde je proveravana naučna tvrdnja o neuništivosti materije. Hemičari, biolozi, fizičari, matematičari, medicinski eksperti, čak i filozofi i predstavnici svih velikih svetskih religija, posmatrali su spaljivanje i merenje. Pre spuštanja u krematorijum, mereno je, najpreciznije, sve što će biti pretvoreno u dim i pepeo. Mrtav pas, stablo, vojnička čizma, umrli čovek, čak i jedan auto. Po spaljivanju, dim, čađ i pepeo iz tog hermetički zatvorenog sarkofaga mereni su ponovo. I čovek, i drvo, i čizma, i auto, i pas, bili su teški kao i pre spaljivanja. Bio je tamo i profesor Majkl Bukrider, ako Aron nije sanjao kraj jezera.
– Dođi, Majkl, na ovo jezero, da ti kažem ono što sam hteo kraj njujorškog sarkofaga, a ti, ushićen rezultatom merenja, nisi hteo ni da čuješ – baci kamen u vodu. – Sav srećan, galamio si da je materija neuništiva i da, izvan materije, nema ničega. Ti si, Majkl, valjda mislio dok si to pričao, ali nema toga aparata koji može da izmeri ni težinu tvog mišljenja ni težinu zvuka koji si proizvodio govorom. Misao, duša, govor čovekov, bol, patnja, ma koje osećanje, nemaju težinu, a u njima je čovek, a ne u materiji… Kad umreš, kad umrem, bićemo leš zbog toga što nećemo ni misliti, ni osećati, ni govoriti, uprkos tvojoj sreći što tvoj i moj leš, ma šta se god bude dešavalo sa njima, neće ništa gubiti od svoje težine. Kako to da voliš život, a slaviš smrt i Ništa? Ne postoji Ništa i nikada nije ni postojalo. Hajde, poletimo na krilima svog uma, našeg neuništivog uma, akademiče Petrov i profesore Bukrider – veselo se razgalami doktor Aron. – Ni ono što je postojalo pre velikog praska nije bilo to vaše Ništa, nego haos zarobljenih i nevidljivih energija bez mase, bez težine, boje, ukusa ili mirisa. Te energije ne postoje za onu vagu iz Njujorka. Njeni senzori su mrtvi za nevidljivo i bestežinsko, za atomsku energiju, za svetlosnu, za toplotnu, za silu gravitacije. Umovi vas umnih, koji kličete neuništivoj materiji, kao da su mrtvi za avanturu traganja za silom koja je stvorila i vašu svetu materiju… Ta sila je iznad svih energija i sila… evo, da se ne biste naježili i jedili na mene, neću da kažem Bog, a neću da kažem ni Vrhovni um. Reći ću, a vi galamite i psujte, nešto mnogo prozaično i neprikladno temi oko koje se prepiremo. Svemirska kokoška! Evo, to vam kažem, a mislim na onu silu i na onu energiju iznad svih energija, koja je, kao kokoška koja greje svoje jaje, radila nešto nalik mehu u starim kovačnicama. Naduvavala je, pa izduvala, širila, pa skupljala, ono vaše Ništa pre velikog praska, onaj haos zarobljenih sila, i to mrtvo jaje kosmosa zagrejala do potrebne vreline. Tada je, i tako, svemir eksplodirao…
„A kolike je veličine bilo to što je eksplodiralo“ – začu glas akademika Petrova.
– To je nevažno. Kolike je veličine bilo ono što je eksplodiralo u bombi koja je raznela, spržila i zatrovala Hirošimu?
„Svemirska tvoja kokoška je, izgleda, svemir ceo sabila u veličinu kokošijeg jajeta… Ha, ha, ha!“ – naruga mu se Majkl Bukrider.
– Bilo da je reč o jajetu ili većoj lopti, vaša evolucija tu nema šta da traži, jer eksplozija sabijenih i zagrejanih kosmičkih energija nije trajala duže od stotog ili hiljaditog dela sekunde. Vaša evolucija nije imala šta da traži ni sledeće sekunde, kada je započela kosmička klanica i kada je stvorena vaša, sveta i neuništiva, materija… Ja to vidim, sada to vidi moja misao!
Nastavlja se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
