Eureka (6)

– Žiko, Žile! – viknu i pođe prema njemu. – Kazna, kazna, mora stići kazna… – žurio je prema starcu i starici, koji skrenuše sa staze i, preplašeno se osvrćući iza sebe, pobegoše uz brežuljak. Zagledan u njih, doktor stajaše još dugo, raširenih ruku, pa je, iz daljine, beguncima sve više ličio na neko od strašila za ptice u njihovim njivama.

Panično bekstvo dvoje ljudi od njega i ledena kiša, vratiše ga u stvarnost. Kao da je došao sa nekog drugog sveta ili se probudio iz kome, krenu kući, tromo i slomljeno, jedva pomerajući noge. Slabost tela i hladnjikavi strah neki pokrenuše oseku misli njegovih. Sa talasa plime i ushićenja, ponovo se survavao u dubine sumnje i počeo da drhti. Ne zbog kiše, nego zbog ledene promaje i mećave u njemu.

Ništa on nije danas otkrio i saznao. On je bulaznio – optuživao je sebe u sebi i pred sobom. Njegova „eureka“ izašla je iz jajeta straha. On će, uskoro, umreti. Kakva crna duša i njena aura, koju je slikao. Kad izdahne, kad poslednji put izdahne vazduh iz svojih pluća, samo će nešto da škljocne u svesti i, posle toga, potonuće u Ništa. Neće znati ni da je umro. A neće, iz groba, iz strašnog i večnog mraka, iz sanduka, prekrivenim tovarom zemlje, moći ni da se pomeri, ni da vidi ili zna bilo šta. On će biti ta zemlja. Ta tmina. Ništa. Kao da ga, nikada, nije ni bilo. Oživeće, tek, kad ga posete crvi. Njegova, jedina, budućnost. I, jedini, Vrhovni um. Kad ga oglođu, kad vlaga rastvori i rasturi ono što crvi ne mogu, ostaće poneka kost. Lobanja sa praznim očima. Stravično iskeženi zubi. Ostaće, iza njega, nešto mnogo užasnije od onog Ništa profesora Bukridera i akademika Petrova. Otisak večnog užasa – samo što ne zaplaka. Zašto se, uopšte, rađao? Njega nije bilo kad je Brut probadao Cezara i kad je Sokrat ispijao svoj otrov. Uskoro ga, opet, neće biti, ali će ga i biti. Biće one lobanje bez očiju i zuba bez ičega na njima. Živeti, pa umreti, bez sumnje je mnogo veća kazna od neživeti. Zašto? Zašto? – širio je ruke, ne osećajući kišu. On nije šarlatan, a i jeste šarlatan. Uzletao je, bez sumnje, u prošlost i među zvezde, ponirao u tamu budućnosti. Nik Visper je, opjanjen hipnozom i nadraživanjem svoje epifize, posmatrao jade Srbije u Prvom svetskom ratu. Ali, ali… I on i Nik Visper, bili su živi ljudi. Kad umru, umreće i njihova epifiza i njihov um. A i ono što su videli, kao živi, bili su samo negativi nekada živih ljudi i predela oko njih. To ništa ne dokazuje. U tome nije nada. A nije ni u, naglo pocrvenelim, trešnjama i višnjama, niti u, naglo, pobeleloj Nikovoj kosi. Desila se neka alhemija, i ništa više. No, i ta alhemija, ma koliko magična, bila je alhemija uzrokovana moždanim silama živih ljudi. Mrtvi ne mogu ništa, sem da budu mrtvi, da budu Ništa. Otkada ljudi postoje, samo su dvojica njih oživela posle smrti. Lazar iz Vitanije, koga je oživeo Hristos, i Hristos sami. Neoborivi i spasonosni oslonac nade, samo da, u njenoj pozadini, nije Jerušalaim. Priviđenje! Mokar do gole kože i, cvokoćući, stiže do svoje kuće. KRAJ