Filigranska kamerna tkanja

Centra za muziku Kolarčeve zadužbine. Njihovi pogledi na kamerno stvaralaštvo Rosinija i Mocarta, sklad i osećajnost sa mnogo ukusa prikazani ovde, te moramo reći briljantno prisustvo flaute Emanuela Pajia, osvetlili su uvid u onaj muzički domen koji uvek čeznemo da imamo za poslasticu na koncertnim podijumima. Muzičari od zanata i osvešćenog talenta, svako prikazan u svojoj ulozi sa punim sjajem i posvećenom ozbiljnošću. Ukratko – prepustili smo se uživanju bez zaostatka.

Većuvodna Rosinijeva Sonata br. 2 A-dur u aranžmanu za flautu, violinu, violu i violončelo donosi uzajamno zvučno razumevanje viših sfera, eleganciju i istančani nerv za učestvovanje u ovako osetljivom mehanizmu kolora i radljivosti ritma. Uslediće dva Mocartova Kvarteta za isti sastav (br. 2 G-dur i br. 1 D-dur), u kojima Pajieva scenska dominacija, mudrost i otmenost daju specijalni smisao majstorskom pregnuću njegovih kompanjerosa (Daišin Kašimoto – violina, Hoakin Rikuelme Garsija – viola, Štefan Konc – violončelo). Muzičari ovde kao da plešu u zvuku, njihovi dahovi, zastanci, dinamička senčenja i mikro-pulsacija sasvim su nezaboravni. Međusobna opijenost zadovoljstvima muzike, omogućava niz očaravajućih epizoda u gizdavo opremljenim detaljima. Raskošne su to vizije u minijaturnim juvelirskim dozama.

Mocartov Kvintet za klarinet i gudački kvartet A-dur u drugom delu koncerta izvodi na scenu još i renomiranog klarinetistu Pola Mejera i violinistkinju Maju Avramović. Ako je sa Pajiem sve do maločas bilo zlato u kvartetskoj razmeni interpretativnih majstorija, ovo sada je prevučeno srebrnim sjajem, sa retkom lepotom i fragilnošću, te oporim odsevima uzvišenosti sred koje se muzičari ne libe da siđu u dubine Mocartovih zamisli, osvetlivši svaki hodnik i nišu u svom speleološkom pohodu, metodom tanane tonske izrade. Završnica ovog Kvinteta prepuna je karaktera u svojim hitrim smenama raspoloženja, da bi se publici na bis kompletan Sekstet predstavio u opčinjavajućem trijumfu. Pozdravili smo ih ovacijama.