Blokada, humor i otpor: Zašto svi pričaju o filmu „Kameleon“?

„Kameleon“ je nastao u „Ćacilendu“, u koji javnost, osim režimskih propagandista nema pristupa, a ovaj uzbudljiv i angažovani dokumentarni zapis delo je dvojice studenata kamere sa FDU koji su se infiltrirali među „studente koji žele da uče“, i na duhovit način pokazali sav mrak trenutka koji živimo, i šta je sve vlast spremna da uradi da bi zaustavila studentske i građanske proteste koji se svakodnevno šire Srbijom.

„Oni su studenti 2.0 i organizovano su kampovali u Pionirskom parku, u ozloglašenom Ćacilendu. On je Kameleon i ovo je njegov najveći tajni zadatak“, zapisano je na Instagram stranici studenata Svi u blokade FDU u najavi za premijeru.

Kako za Danas ističe reditelj Janko Baljak, jedan od naših najvažnijih dokumentarista, „Kameleon“ je značajan dokument o jednom vremenu koji će tek s godinama dobijati na težini.

– Studenti su uspeli da od premijere naprave gradski događaj u svom prepoznatljivom blokadnom stilu. Redovi ispred FDU i SKC-a motivisaće i ljude koji su ostali kod kuće da pogledaju film na Jutjubu u brojevima od stotina hiljada, što je poseban fenomen svega što studenti FDU u blokadi izbace kao medijski sadržaj na društvene mreže – smatra Baljak, koji je i profesor na FDU.

Prema rečima Nevene Daković, takođe profesorke na FDU, „Kameleon“ je event film, koji dolazi kao prvi u pravom trenutku.

– Uz blokadni dnevnik FDU i mnoštvo drugih naslova produkcije „FDU u blokadi“, „Kameleon“ će ostati zabeležen na listi „ekranskih uradaka“ koji su učinili da se čuje autentični glas studenata koji poručuju Srbiji „da oseti nešto, bilo šta“ – smatra Daković.

– „Kameleon“ ili dnevnik „kako sam se infiltrirao među studente 2.0“ učinio je da se slatko nasmejemo uprkos bolu, težini i gorčini ovih meseci…. Govoreći iz pozicije „insajdera“, tj. profesorke FDU, sigurna sam da će duhoviti, „reportažni“ film utemeljen na improvizaciji u menjajućim okolnostima biti i diplomski rad na makar dve katedre (na špici je u svim funkcijama potpisan FDU) ocenjen najvišom ocenom jer i „nepozajmljeni materijal BBC-a“ teško da zaslužuje manje – ističe Nevena Daković.

U dokumentarcu o „Ćacilendu“, pored iznajmljenih „studenata koji žele da uče“, vidimo sve one koji nisu studenti (dovedeni i plaćeni da statiraju), režimske bakice i dekice koji im u „znak obožavanja“ donose brdo hrane i kolača (sve pokupovano u prodavnicama)…, ali i „čuvare koji održavaju red“ oko Pionirskog parka, opasne, neidentifikovane tipove sa maskama, na koje policija ne reaguje dok preti studentu FDU u blokadi…

A kako objašnjava reditelj i profesor na FDU Srdan Golubović, humor je nešto što najviše ugrožava ovaj režim.

– Studenti od početka na maštovit, inteligentan i duhovit način pokazuju svoju superiornost, zbunjuju režim, podsmevaju se svim pretnjama, ucenama, pritiscima, bahatosti i glupostima koje ova vlast proizvodi. „Kameleon“ je takav film, on nikoga ne vređa, samo konstatuje jednu stvarnost, kroz humor i apsurd – kaže Golubović.

– Ako je nekome takvo čitanje stvarnosti uvredljivo, onda on moć humora i maštovitosti smatra najvećim društvenim neprijateljem. A kao što se pokazalo za ova četiri meseca, ova vlast za humor ne može da pronađe odgovor, i njega se najviše, mahnito i suštinski plaši. Zbog toga su studenti Fakulteta dramskih umetnosti i napravili „Kameleon“ – smatra Golubović.

Reditelj Nikola Ležaić pravi paralelu između dokumentarca studenata FDU u blokadi i dela našeg najavangardnijeg i najbeskompromisnijeg filmskog autora.

– Želimir Žilnik, naš proslavljeni kolega, krajem šezdesetih je snimao kratke dokumentarne filmove u stilu „gonzo“ novinarstva. U jednom od njih, po imenu „Crni film“, intervjuisao je i okupio grupu beskućnika i u sred noći ih doveo svojoj kući, pospanoj ženi i detetu, dok ne nađe način da ih nekako smesti. Tako je krenula urnebesna kafkijanska saga po institucijama koje bi trebalo da budu odgovorne za te ljude.

Kao što pretpostavljate, nije uspeo i morao je da zamoli ljude da napuste njegov stan. Ozbiljnost sa kojom je Žilnik pristupio ovoj apsurdnoj situaciji je film učinila krajnje duhovitim i šarmantnim, ali i mnogo dubljim i oporijim, jer kako kažu, najslađe se smejemo stvarima koje nas najviše bole – kaže Ležaić.

– Kratki dokumentarni film „Kameleon“ naših budućih kolega, na najbolji način prati ovaj postupak, i na subjektivan, duhovit, dovitljiv i nadasve ljudski način, priča priču koja nam je svima jako bliska i koja nas toliko svrbi da su sinoć ispred FDU i SKC-a bili nezapamćeni redovi za jednu filmsku projekciju, sve sa željom da se vidi film o famoznom „Ćacilendu“.

Ono što, kako navodi, smatra posebnom vrednošću ovog filma je to što su „antagonisti“ napokon dobili lice, i što to nije neko jezivo zlo lice iz holivudskih filmova, nego su to ljudi, kao i svi mi.

Od „Ćacija“, preko penzionera, prorežimske novinarke sa kojom igraju badminton, policije koja ne sme da reaguje a ni da komentariše, pa sve do maskiranog obezbeđenja bez legitimacija, niko ne želi da učestvuje u tome, ali mora iz raznih razloga. Sve je to personifikacija Srbije u kojoj smo svi pristajali da živimo do 1. novembra. Kao i u Žilnikovo vreme, institucije ne rade svoj posao, a mladi ljudi se pitaju zašto.

Ali činjenica da na samom kraju, doduše uz puno muke, Peđa uspeva da i sa maskiranim obezbeđenjem koje ne sme da im se obrati, ipak razmeni nekoliko smislenih rečenica, dajući im tako ljudski lik, sugeriše da ovaj film, kao i ceo studentski pokret, iako oštar i beskompromisan, pruža ruku svima – ističe Nikola Ležaić, koji je i vanredni profesor na FDU.

I Srđan Vučinić, esejista i umetnički direktor Festivala autorskog filma, govoreći o filmu studenata FDU u blokadi podseća na Žilnika, kao i na reditelja Miću Miloševića.

– Kao dokument jednog istorijskog trenutka, „Kameleon“ može imati onaj značaj koji su sa godinama i decenijama stekli Žilnikov “Lipanjska gibanja“, ili dokumentarac Miće Miloševića “Za i protiv za“ – s tim što mladi autori iz 2025. insistiraju na insajderskoj, kameleonskoj poziciji ne bi li što više ogolili režim aktuelnog Uzurpatora, koji se na kraju, kao što i vidimo u zadnjim scenama, svodi na prizore deponije u centru grada, maskiranih batinaša i kriminalaca, kao i policije koja se pravi luda, naravno, pošto živimo u „državi” koju štite privatna obezbeđenja – opisuje Vučinić.

Kako ističe, ovaj film nosi i pečat celokupnih studentskih protesta.

– To je ono što mu daje na posebnosti – umesto na estetskom ugođaju, njegovi autori teže ka oslobađajućem učinku koji, kao i svako vredno delo iz ovih dana i nedelja, može imati po srpsko društvo – smatra Srđan Vučinić.