Foto: FoNet/AP

Jednom iz vremena Hladnog rata i drugom iz perioda najžešće epidemije side. U vreme Hladnog rata, naravno, sve je bilo teško. Sam život, za početak. A voleti i biti voljen, verovatno nezamislivo. I upravo tu, usred ruševina poratne Poljske, u kojoj vlada partijska diktatura, strah, cinizam i podaništvo koje sponzoriše država, dolazi do susreta glavnih junaka „Hladnog rata“, najnovijeg dela Pavela Pavlikovskog. Radnja počinje 1949, kada atraktivni pijanista Viktor, sa svojim saradnicima, organizuje neku vrstu državnog kulturno-umetničkog društva. Tokom audicije, Viktor upoznaje Zulu, mladu, zgodnu i temperamentnu plavušu, koja možda nema najlepši glas, ali poseduje harizmu i magnetizam koji je odmah izdvaja. Ubrzo, njih dvoje počinju strastvenu vezu. Vremenom, kulturno-umetničko društvo postaje instrument staljinističke državne propagande, što Viktora čini nesrećnim, dok ona uživa u tome što je postala glavna zvezda trupe. Prilikom gostovanja u Istočnom Berlinu 1952, on joj predlaže da zajedno pobegnu na Zapad i tada dolazi do krize u njihovim odnosima. Hoće li mu se ili ne ona pridružiti i kakav je nastavak ove nepredvidive priče, ostavljam vam da sami otkrijete… Može se reći da je Pavlikovski, poznat kao iluzionista filmske slike i poeta ljudske duše, nakon „Ide“, napravio još jedno antologijsko delo. NJegov „Hladni rat“ je film nestvarne, neizdržive lepote. Ovaj vizuelno zapanjujući i muzički zadivljujući film, sa misterioznom pričom o strasnoj ljubavi dvoje ljudi i ranjivosti njihove veze je delo koje se pamti. Tome su ogroman, neprocenjiv doprinos dali i briljantni – Joana Kulig i Tomaž Kot, kao nosioci glavnih uloga, koji su zapalili ekran. Šta još reći, sem da vas sa „Hladnim ratom“, zaraznom ljubavlju u crno-beloj tehnici i kvadratnom formatu, očekuje veliki filmski praznik! Nezaboravan.

Sa „Dopadati se, voleti i trčati brzo“, francuski reditelj Kristof Onore je potpisao možda svoj najbolji i najintimniji film do sada. Vibrantna, potresna i savršeno glumački iznesena priča o ljubavi, prijateljstvu, umetnosti i AIDS-u. Glavni junak Zak je pisac, autor romana i dramskih tekstova. Živi u Parizu sa sinom, koji je kod njega svaki drugi dan. On ima sidu. Prilikom putovanja u Bretanju, upoznaje Artura u jednom bioskopu. Artur je student, šarmantan mladić, koji ima devojku preko dana, a noću je u potrazi za muškarcima. Žak ga drži podalje od sebe. Suviše je bolestan da bi se zaljubio. Sa mladićem uspostavlja intelektualnu i sentimentalnu vezu, i to samo na daljinu – preko telefona ili putem pisama. No, mladić je uporan. Naseljava se u Parizu. Žak se krije, ali se konačno predaje. Dvoje ljubavnika se najzad pronalaze. No, oni nemaju vremena da se oproste. Nastavak treba zamisliti. Artur je verovatno postao sineasta kao i Onore, i pravio je filmove. Bolje, lošije i jako dobre kao „Dopadati se, voleti i trčati brzo“.

A sada nekoliko reči o filmu koji smo iščekivali sa najvećom pažnjom i interesovanjem – „Teretu“ našeg autora Ognjena Glavonića. Moram da priznam, nažalost, da sam o ovom mladom i talentovanom sineasti znala veoma malo – samo da se na Berlinskom festivalu 2016. proslavio svojim dokumentarcem „Dubina dva“. Međutim, kada sam pročitala njegovo autorsko pismo – u kome objašnjava šta ga je motivisalo da napravi svoj dugometražni film „Teret“, koji je uvršten u prestižnu selekciju Dve nedelje reditelja, učinilo mi se da ga dobro poznajem. Između ostalog on tu kaže – „Birajući da se bavim jednim užasnim događajem iz naše prošlosti, jednim zločinom o kome se nikada ne priča i koji nikada nije shvaćen i koji je još uvek prilično nepoznat u mojoj zemlji, ja želim da preuzmem deo odgovornosti. I to kroz svest o tome šta je učinjeno u naše ime, za našu budućnost, a u nedavnoj prošlosti Srbije.“

Dok se u svom dokumentarcu detaljno bavio ratnim zločinom koji su srpske trupe počinile na Kosovu 1999, odnosno transportom leševa albanskih civila u hladnjačama u Srbiju, koji su posle bačeni u Dunav, on se u „Teretu“ bavi istim događajem, samo iz druge perspektive.

U fokusu filma je jedan dan u životu vozača Vlade. Sredovečnog čoveka, koji zarađuje za život vozeći kargo kamione tokom bombardovanja NATO-a. NJegov zadatak je da preveze kamion koji je natovaren neodređenim, ali značajnim tovarom sa Kosova u Beograd. Instrukcije su kratke i jasne – da se ne zaustavlja, da izbegava gužvu i da na cilj stigne najkasnije do 9 sati. Što se tiče sadržaja kamiona, to je misterija. Bar za njega. Kao i sam teret, film je mračan, siv, težak. Putovanje nabijeno tenzijom, kroz predele gde su vidljive posledice bombardovanja. Sporadični susreti, kupovanje fišeka od 10 cigareta, zaustavljanje u usputnom motelu u kome se održava prostačka svadba sa pevaljkom i dranjem glasnih i pijanih gostiju. Prepreke na putu ga teraju da izmeni zadatu maršrutu i odstupi od obaveznih pravila. Između ostalog, prima i jednog 18-godišnjeg mladića za saputnika do Beograda. Iako mentalno naporno i emocionalno iscrpljujuće, Vlada ovo putovanje istrajno i hrabro podnosi. Posebno dok govori. Onog trenutka kada ućuti, po njegovom pogledu jasno možete videti stanje njegove duše – opterećene bolom i krivicom. Putovanje završava na zadatom odredištu, a burna reakcija na posao koji je obavio dolazi u trenutku kada mora da opere kamion i kada shvata šta je bio teret koji je prevozio. I kada povraća, povraća, povraća…

Glavonić je napravio hrabar, častan film. Upečatljiv. Koji je ispričao na najjednostavniji, ali i najefektniji – sveden, opor, minimalistički način. Ubojito! Nalazim da su mu poslednje narativne scene sa sinom i porodicom artificijelne i suvišne, jer nepotrebno šire temu i ne osnažuju priču (Sutjeska i II svetski rat). To bi možda mogla da mu bude tema nekog sledećeg dela. Pored njega, veliki kredit zaslužuje i Leon Lučev, kao nosilac glavne uloge, za iznijansirani i impresivni lik vozača. Film je prikazan pred prepunom salom na Kroazeti i ispraćen je burnim višeminutnim aplauzom. Veliko Bravo za Ognjena.

Mirni ženski bunt

Predvođene Agnjes Vardom i Kejt Blančet, u mirnom buntu, na stepenice ispred kanske palate popele su se 82 žene iz filmske industrije, protestujući što je u ovogodišnju ediciju uključen mali broj žena autora (samo tri!) i zahtevajući da budu podjednako nagrađene kao i njihove kolege. One su podvukle da su od prvog festivala 1946. samo 82 žene reditelja bile uključene u kompeticiju, za razliku od 1.688 autora muškaraca, kao i da su samo jedna žena nagrađena Zlatnom palmom – DŽejn Kempion , a čak 7. muškarac.