Funkcionalni festivalski proizvodi: Kritičar Danasa o filmovima iz takmičarskog programa 31. Sarajevo film festivala

Na festivalima je stanje sve haotičnije i „user unfriendly“, a kako organizacija funkcioniše na magičnu reč „aplikacija“, od petka uveče do ponedeljka ujutru sam uspeo da pogledam samo tri filma.

Na kraju krajeva, veliki festivali više i ne služe za gledanje filmova već za „minglovanje“ i sklapanje „dilova“ – ako hoćete zaista da se posvetite filmu kao umetničkoj disciplini, najbolje je da se ne mičete iz kuće.

I, „mingluju“ svi, uključujući i kritičare koji perifernim vidom obrađuju pokretne slike, a punom koncentracijom se bore da dođu do, recimo, posla tzv. „programera“, tj. selektora programa na nekom od sledstvujućih festivala.

Usput, svakako bi pre trebalo da sam u Beogradu i da se bavim društveno bitnijim delatnostima.

Ko je mogao da zna početkom jula kada sam pristao da prisustvujem festivalu u Sarajevu da ćemo baš oko 15. avgusta po srpskim gradovima da „teramo bandu“?

I da je narečena banda u baš toliko paničnom i mentalno sputavajućem strahu od „vruće jeseni“?

* * *

Elem, od tri pogledana naslova, dokumentarni film „Izgubljeni drim tim“ ću sačuvati za kasnije.

Priča o prvenstvu Evrope u košarci 1991. godine je prilično inspirativna za intervju sa rediteljem, takođe zanimljivim budući da mu je prethodni film odlična i stilski promišljena „Mater“ iz 2019.

Prvo preko „aplikacije“ a zatim i humanim sredstvima upućena je molba za razgovor, pa ćemo videti.

Šta se, da se dokopamo konačno i tog dela teksta, daje u takmičarskom programu?

Slovenački film „Fantasy“ je debitantski rad autorke sa umetničkim pseudonimom Kukla (Lutka, kaže pretraživačev prevodilac), zasnovan na njenom kratkom filmu „Sestre“.

Tri dvadesetogodišnjakinje bez fakultetskog obrazovanja žive u predgrađu Ljubljane, gde dane provode igranjem basketa sa muškarcima i negiranjem uobičajenog ženskog identiteta.

Glavna junakinja Mehrije ima albansko poreklo i porodica je već u strahu da neće uspeti da joj, nakon što je poduhvat uspeo sa starijom sestrom, zasnuje ugovoreni brak u Danskoj.

Sina je bokserka sa uličnim borbenim iskustvom kojoj trener u lokalnoj sali za sparingovanje počinje da ukazuje pažnju, što može odvesti ili u pravcu romanse sa oženjenim čovekom ili ka pokušaju takmičarske karijere.

Jasna (igra je jedina profesionalna glumica u ekipi) je najnedefinisaniji lik čije je dramsko ponašanje uslovljeno opterećujućim odnosom sa „sveznajućom“ majkom.

Trojku akterki, a posebno Mehrije, iz kolotečine pomera slučajno poznanstvo sa ženom u telu muškarca Fantasy koja svoj umereno luksuzni „lifestyle“ (radi se, ipak, uglavnom o „pozi“) finansira seksualnim uslugama pruženim porodičnim, tajno biseksualnim muškarcima.

Očekivano, sledi identitetska konfuzija.

Mehrije se postepeno zaljubljuje u Fantasy, da bi je, bežeći od gorepomenutog ugovorenog braka, pratila i do rodne Makedonije gde Fantazijin (u pasošu joj piše da je rođena kao Filip) otac upravo okončava dugu borbu sa smrću.

Mehrije i Fantasy jedno veče okončavaju vođenjem ljubavi, što me je – efekat duginih boja u svetlosnom presijavanju na stranu – usmerilo da razmišljam o donekle reakcionarnom aspektu odnosa.

Jer, u tom trenutku Fantasy vodi ljubav sa ženom, i može se razmatrati mogućnost da je na izvestan način „razkvirovana“.

Kada bih radio intervju sa autorkom filma, verovatno bih je pitao da li ona zna šta se u tom seksualnom odnosu tačno zbiva.

Da li se Fantazijin penis ukrutio u dodiru sa golim ženskim telom?

Ako nije, ko se tu i kako uzbudio?

Da razjasnim, ne bih insistirao na dobijanju egzaktnih odgovora – između ostalog i zato što bih zatim bio prognan sa festivala, a ne predstavljam ovde samo sebe – ali mislim da je bitno da ih autorka zna.

A bojim se da ne zna jer smatra da to nije bitno i da će nezahtevni i konzervativizmu protivni gledalac biti opčinjen celokupnim konceptom duboke ljubavi oslobođene svih društvenih stega.

Kako god, fino sve to izgleda i Slovenci nesumnjivo umeju da „spakuju“ uspešan festivalski film.

No, čini se da bi, sa dramaturške strane, „Fantasy“ pre trebalo da bude serija poput „Euforije“ ili „Girls“.

U formi filma, dve Mehrijine prijateljice nalaze se na ničijoj zemlji između svojstva epizodnih likova koji daju kontekst i velikih likova čije linije priče imaju uvod i zaključak.

Uporna upotreba montažnih sekvenci sa kadrovima likova prekrivenim muzikom obično odaje dramaturški kvar celine.

* * *

Drugi film iz takmičarskog programa na koji se, u nedostatku izbora, moram osvrnuti je „Beli puž“, austrijsko-nemačkog autorskog tandema i sa radnjom u Belorusiji.

Maša je prozračna dvadesetogodišnjakinja koja u manekenskoj školi usavršava pravilan hod i poziranje kako bi postala konkurentna na lukrativnom kineskom tržištu.

Uz to, privlači je i smrt kao pojava, te započinje pretežno platonski odnos sa četrdesetogodišnjim noćnim mrtvozornikom Mišom, u osnovi slikarom (i to vrlo dobrim, igra ga istinski slikar), i sa telom prekrivenim raznovrsnim i idejno teško odredivim tetovažama.

Radi se o duo-igri Maše, osobe koja nije ništa, i Miše, osobe koja je svašta.

Suštinski i skoro bez dijaloga na tu temu, „Beli puž“ je, kroz prizmu dvoje otuđenih aktera, film o Belorusiji kao zemlji iz koje se beži bilo gde (Mašin otac je u Poljskoj, gde čeka nju i njenu majku) ili se u njoj ostaje da biste zbog svoje umetnosti izgubili državni posao pa zatim psiholozima objašnjavali šta ste svojim slikama želeli da izrazite i da li je to društveno opasno.

Kao u slučaju filma „Fantasy“, „Beli puž“ je funkcionalan festivalski proizvod, godinama stvaran i obrađivan u fondacijskim „workshopovima“ i usmeravan svakojakim „minglovanjem“.

Trebalo bi da sam u Beogradu.

UNIQA je glavni sponzor i zvanično osiguranje Sarajevo Film Festivala.