INTERVJU Galeb Nikačević: Kultura nije odvojena od politike i dobro je platno da se oslikaju dalekosežne posledice svega što se dešava u političkoj sferi

U međuvremenu, Galeb Nikačević je svoj put nastavio da gradi osnivanjem podkasta Agelast 2020. godine, čime se popunila jedna velika rupa na domaćoj javnoj sceni.

Kroz razgovore sa gostima iz najrazličitijih oblasti i na brojne teme o kojima nemamo prilike često da čujemo nešto, Agelast je postao primer koji su mnogi probali da slede.

Agelast je nedavno dobio nagradu „Šampion regionalne saradnje“, a Galeb Nikačević nam je govorio o tome koliko je važno da kultura prevaziđe granice, da se čuju neke teme i kako ništa nije odvojeno od politike.

Podkast Agelast je dobitnik nagrade „Šampion regionalne saradnje“. Koliko je važno da se region povezuje, a ne deli i da se onlajn kanali koriste u svrhu promovisanja razumevanja i kulturne razmene?

– Za početak, potrebno je razumeti moć medijskog, ali i javnog prostora, uopšte. Onda kada u tom prostoru ne postoji pluralizam narativa, to jest, kada postoji jedan dominantan narativ, pored očiglednih posledica, postoji još jedna na koju mnogi ne računaju, a to je ono što se nama desilo — osećanje usamljenosti. Kada tvoj identitet, tvoje želje ili potrebe (što nisu dve iste stvari, jer često imamo potrebe koje ne znamo ni da postoje, niti da ih prepoznamo kao potrebe), ne postoje u javnom prostoru, stiče se utisak da smo u njima usamljeni, drugačiji od ostalih i da su, možda, ljudi poput nas toliko retki da praktično i ne postoje.

A onda se desi da neko osvoji delić javnog prostora u kojem ukazuje upravo na ove teme. Tada fenomen postaje svetionik za jedan deo populacije. Prvo shvatimo da nismo sami, a potom i da nas nema malo. Svi mi, na kraju dana, ispunjavamo isti kulturni prostor, govorimo manje-više istim jezikom, delimo zajedničku prošlost, dobru i lošu, i naši identiteti, naše potrebe i naš prosperitet, na kraju krajeva, zavise upravo od našeg uzajamnog odnosa.

Kultura, posebno mejnstrim, uvek je pronalazila načine da prekorači te zamišljene i nacrtane granice, bez obzira na sve, pa čak i na zabrane, a nekada, baš zbog njih. To mora da nam bude jasan signal da negde ispod svih tih slojeva društva i politike, nešto ipak tinja. Ostaje neiskazana potreba za zajedništvom. Sadržaj koji ukazuje na ono što nam je zajedničko pokazuje tačke kulturnog identiteta sa kojim je lako poistovetiti se. A bez poistovećivanja nema empatije.

Da li je kultura u Srbiji danas u boljem ili gorem stanju u odnosu na početke Agelasta 2019. godine?

– Volimo to što radimo i zaista smo ponosni na svoj uspeh, ali ne bismo išli toliko daleko da baš govorimo o našem uticaju na ukupnu kulturu jednog društva. Mi smo samo jedno mesto, malo, nekim ljudima možda značajno, ali jedno mesto. Pravi, širi front, društvenih promena mora da dođe iz sistema. Mora da bude prepoznata na mestima moći i mora da bude strateški cilj jednog društva, jer odatle dolazi i politička volja.

Pogledajte nam godišnje budžete za kulturu i obrazovanje i pogledajte kako su usmereni i dobićete odgovore na ta pitanja. Mi zaista verujemo u promene i polazimo iz tačke entuzijazma i optimizma, ali za sada gledamo samo na onaj korak ispred sebe i trudimo se da držimo glavu iznad vode.

Vi ste kao deo svojih aktivnosti u međuvremenu ubacili i Agelast Session kao poseban muzički segment. Koliko je interesovanje za „živu“ muziku u trenutku kada ona u toj formi skoro i ne postoji na televiziji, već uglavnom sve ide preko interneta i striminga?

– Zamislite svet bez muzike i biće vam jasno da je takav svet nemoguće zamisliti, a ako i jeste, on bi bio apsolutno nepodnošljiv. Dakle, potreba postoji, samo treba pronaći pravi recept kako da se ona ispuni, a da se igra po svim pravilima modernih društava i tehnologija.
Pogledajte samo kakvi su giganti postali ajtjuns, spotifaj ili jutjub — upravo na muzici! — ne morate da idete dalje od toga. Ali njihovi poslovni modeli u sebi nemaju ideju etike, morala, obrazovanja ili oplemenjivanja. Imaju hladne algoritme i AI modele sa ciljem da prikupljaju vaše podatke i zadržavaju vašu pažnju radi generisanja moći i novca. Nije to nikakva zavera, to je prosto priroda sistema u kojem živimo.

To znači da je potrebno da naučite dobro unutrašnje pravilnosti tih sistema, morate da imate ruku na pulsu društva u kojem živite i da verujete u to što radite, jer se sistem takvim namerama oštro opire. Mi, za početak, verujemo u ovo, pa je valjda i to nešto.

Koliki je pritisak i odgovornost prilikom razmišljanja o narednom gostu ili temi, imajući u vidu da sve što se danas okači onlajn praktično može da zauvek ostane dostupno u nekoj formi?

– Trudimo se da ne razmišljamo o tome, jer nas je život razuverio svaki put kada smo imali ikakve ideje o budućim odjecima. Niko to ne može da zna. Jedino što možemo je da se trudimo da radimo najbolje što umemo i da se nadamo da je to dovoljno. Više od toga zaista nije ni moguće.

Kakvu ulogu u svemu tome igra aktuelni trenutak, koji u Srbiji naizgled nikad nije idealan, a naročito od pada nadstrešnice i studentske borbe za pravdu?

– Pad nadstrešnice je dramatičan simptom društva ogrezlog u korupciju. U Srbiji se zbog te iste korupcije desila nadstrešnica. U Hrvatskoj se desila afera sa Jadrolinijom koja je odnela tri života. U BiH se desila tragedija sa kamenolomom koji je odneo devetnaest života, a u Kočanima u Makedoniji se desila nezapamćena tragedija u kojoj je tragično stradalo pedeset i devetoro mladih osoba i ko zna koliko povređenih. U svim slučajevima imamo kao izvor ono što su duboki, hronični društveni problemi. Korupcija ima rođenog brata, a to je nesposobnost. U korumpiranim društvima na odgovornim pozicijama su nesposobni ljudi, jer se od njih ne traži stručnost, već lojalnost.

Mi se ne bavimo vestima, mi nismo dnevni portal, ali ne živimo u vakuumu, važno nam je da prepoznamo i ukažemo na sve ove probleme, ali istovremeno da ne prestanemo da radimo ono što je naša primarna delatnost, a to je kultura u njenom širem značenju. Ali sa time ide i svest da kultura nije odvojena od politike i dobro je platno da se oslikaju dalekosežne posledice svega što se dešava u političkoj sferi, na svaki deo našeg života. Time se, između ostalog, ukazuje na to da je apolitičnost nemoguća kategorija, štaviše, da je to politička odluka par excellence.

Mogli bismo da kažemo da je snimanje podkasta na neki način beleženje aktuelnog trenutka, koje skoro pa zalazi u dokumentarizam koji ti je blizak. Kako bi izgledao dokumentarni film o Agelastu i da li biste ga ikada snimili?

– Ne smem ni da mislim na tako nešto. Sve ovo što nam se dešava nam je suviše blizu i probleme rešavamo kako nam dolaze. Malo je vremena za predah, a kamoli za pravljenje prostorne i vremenske (i emocionalne) distance da bi se videli aspekti onoga što je potrebno za dokumentarni film, ako takvih elemenata uopšte ima.

Da nema nikavnih ograničenja, ko bi bio gost sa kojim bi voleo da popričaš u podkastu?

– Ne znam, nisam nikada razmišljao na tu temu. Ono što radimo je više kombinacija intuicije, prepoznavanja, trenutka i prilike. Donedavno su među nama bili neki divni ljudi koji su bili od ogromne vrednosti za naš društveni život, koje sam poznavao, ali nismo uspeli da ih ovekovečimo dok su bili među nama, poput Teofila Pančića, Vlade Divljana ili Borke Pavićević. Dok su bili tu, nismo imali podkast, a posle više nije bilo prilike i nikada je neće ni biti. Ponekad razmišljam o takvim ljudima koji su nas zadužili puno, a da im nismo ukazali pažnju i poštovanje koje zaslužuju.