Foto: Lična arhivaOd kada sam svestan, moje detinjstvo su najčešće dva mesta – Beograd i Zaostrog u Dalmaciji, gde su moji baka i deka, profesori u „Nikoli Tesli“, imali kuću uz more, kod kojih sam sa svojim sestrama provodio po celo leto, od juna do septembra. Malo mesto sa par stotina stanovnika koji se svi znaju, i hiljadama turista tokom leta.
***
Putovalo se noćnim vozom iz Beograda za Kardeljevo, tj. Ploče, preko Sarajeva. Za nas decu to je bila lepa avantura u kupeu turističke klase. Deka je znao sve usputne stanice napamet, koliko je često išao tim vozom, priča za Danas Igor Ranković, diplomirani trombonista i stalni član Beogradske filharmonije.
***
Lepa, bezbrižna vremena uz more. Ploče, Makarska, Gradac… Mnogo me uspomena vezuje za taj deo naše bivše domovine. Često sanjam tu kuću, to mesto, Jadransko more…
***
Nama, mojim sestrama Kristini, Ani i meni, Zaostrog je svakog leta bio druga kuća – i tako je bilo do 1990. Deka Uglješa je prodao kuću te godine, ne zato što smo mislili da će biti rata, stvarno nismo verovali u to, već su morale neke prioritetne stvari da se rešavaju u Beogradu.
***
Moji roditelji Miško i Vera, naša porodična kuća, Cerska ulica, Crveni krst. Moji roditelji su bili (pre)mladi kada su se sreli i svako na svoj način pobunjenik po prirodi, ali su bili prilično različite osobe. Neko bi rekao da i nisu baš bili jedno za drugo.
***
Tata je bio neverovatno talentovani bas gitarista i vokal, Miroslav Miša Ranković, koji je u karijeri nastupao sa Bitnicima, Siluetama i drugim poznatim rok bendovima.
***
Majka Vera ,“veteran“ Woodstoka 1969, hipik, umetnička duša i kasnije novinar sa stalnim poslom u dokumentarnom programu Televizije Beograd, „poluamerikanka“ koja se vratila preko leta iz Amerike, srela slučajno mog oca na letovanju – i ostala. Nisu bili standardni ljudi po merilima tog društva.
***
Alternativa je bila svuda u svakodnevnom životu, pa su naša komšijska deca bila šokirana maminom idejom „farbanja“ garaže tako što bi sva deca iz ulice crtala vodenim bojicama po sveže okrečenoj garaži. Krajnje hipijevski. To se kod drugih nije radilo.
***
Sećam se jedne epizode iz 1980. godine. Umro je Tito. Nezvanično je dan žalosti trajao šest meseci, i sećam se da otac nije imao svirku kao roker mesecima. Nije bilo vreme za zabavnu muziku, nije bilo politički korektno.
***
Mama je još uvek imala status honorarca u Televiziji Beograd, a honorari mali i nestalni. Ja otvorim frižider, a u njemu bukvalno nema ničeg. Samo jedna kantica masti. Tu sliku dan-danas jasno vidim u glavi. Najbliže gladi što smo ikada bili.
***
Na nagovor mame, tata i ja odemo do komšije Miće koji je radio u JNA kao civil i imao jako dobra primanja, da tata pozajmi novac. Mića nam da punu plastičnu kesu kovanica i mi sa tom gomilom sitnine odemo u supermarket da kupimo osnovne namirnice. Životna lekcija iz detinjstva koju pamtiš celi život.
***
Beograd mog detinjstva je bio Crveni krst, okolina Beogradskog dramskog i bioskopa Avala. BDP je i dalje tu, dok napušteni i devastirani bioskop Avala propada iako bi bilo logično da kao deo celine BDP-a bude pridodat teatru, jer pozorištima kod nas uvek manjka i prostora i scena.
***
Za bioskop Avalu me veže i činjenica da smo moja starija sestra Kristina i ja provodili dosta vremena u tom bioskopu. Kako je brak naših roditelja „škripao“, a u kući bila prilično ledena atmosfera, mi smo bežali u bioskop, u svet filma. Tako smo „Povratak džedaja“ gledali bar devet puta, bez preterivanja, a jednom smo čak sreli i glumca Zorana Radmilovića.
***
Kako su se moji roditelji rastali, krenula su naša seljenja po Beogradu.
Sa Crvenog krsta kod bake i deke u Dalmatinsku ulicu, pa posle na Dorćol kod Bajloni pijace u jedan mali stan…
***
Promenio sam tri osnovne škole i tri muzičke škole. Nisam bio odličan đak, već vrlo dobar, jer sam bio jako dobar samo u onim predmetima koji me stvarno interesuju. Posebno istorija. U svakom slučaju, stresna i zbunjujuća vremena i za mene, i za moje sestre Kristinu i Anu.
***
Pošto mi je otac bio vrlo talentovan muzičar, majka nas je sve troje „terala“ da idemo u muzičku školu – nije se pitalo da li želiš da sviraš, već samo šta ćeš svirati. Kristina flautu, Ana klavir, ja trombon.
***
Kristina je prva otišla od kuće studirajući flautu, prvo u Boston, pa Pariz i posle Indijanu. NJen životni i profesionalni put je bio dosta drugačiji od mog. Danas živi na relaciji Amerika-Nemačka.
***
Ana je svirala klavir i upisala FMU teoretski odsek, da bi tokom bombardovanja otišla u London i tamo upisala studije. Diploma engleskog univeziteta joj je otvorila i mogućnosti u međunarodnim institucijama, tako da je dugo radila u Tribunalu u Hagu, a posle toga u bezbednosnom sektoru. I dalje živi u Holandiji. Zanimljiv i drugačiji put od moga.
***
Ja sam izabrao trombon, jer mi se najviše sviđao izgledom, bio je jazzy i nisi obavezno vezan samo za klasiku. Nižu školu sam završio u MŠ „Josip Slavenski“, kod profesora Ljube Antonijevića, a srednju u MŠ „Stanković“, kod profesora Rudija Kocmana.
***
Posle odlaska profesora Kocmana u Sloveniju, nastavio sam kod profesora Gorana Odovića, koji me je i doveo do Filharmonije. Imao sam sreću da su mi profesori bili aktivni i vodeći svirači filharmonije i radio orkestra. Tada su se veština i iskustvo cenili, što danas, nažalost, nije slučaj, pa za najbolje muzičare nema mesta u muzičkim školama.
***
Moj prvi protest je bio 9. mart 1991, ali sam tu bio kao šesnaestogodišnjak, radoznali posmatrač tuče između policije i nekih vrlo kolorativnih likova iz SPO-a. Kupili smo po ulici gumene metke i osetili suzavac prvi put.
***
Krajem 1991. rat je u punom zamahu i porodica me šalje kod tetke Vide u Boston gde provodim godinu u Cambridge Ringe and Latin high school.
Međutim, nostalgija me je jako tresla, pa se vraćam u Beograd krajem 1992.
***
Nikada nisam zažalio zbog toga. Uvode nam se sankcije, počinje hiperinflacija, a ja pravim prve muzičke korake sa Omladinskom filharmonijom Borislav Pašćan. Mislim da nam je omladinska filharmonija bila presudna u tim vremenima i da smo i ja, i mnoge moje kolege danas to što jesmo baš zbog „Pašćana“.
***
Nažalost, posle tetka Danke – Danice Tomković, koja je vodila taj omladinski orkestar i uvela većinu profesionalnih muzičara u „posao“, ova mala ali važna institucija postoji samo na papiru.
***
1995. upisujem FMU, muzičku akademijju. Bio sam mlad, ambiciozan i pomalo arogantan trombonista, pošto mi je instrumet išao jako dobro.
Čim se pojavilo stalno mesto Beogradskoj filharmoniji izašao sam na audiciju za mesto drugog trombona.
***
Polagao sam čak tri audicije u Filharmoniji – prvu za honorarca, drugu za stalno mesto i posle šest meseci u orkestru, polagao sam obaveznu kontrolnu audiciju. Počeo sam da radim 1. septembra 1996. u Beogradskoj filharmoniji i uporedo studirao na Akademiji. Ništa lepše – znaš i zašto studiraš i zašto radiš.
***
1996/1997. godinu studije nam obeležavaju građanski i studentski protesti zbog izborne krađe koju je pokušao režim Slobodana Miloševića.
Prvi put su se studenti baš aktivno bavili politikom, jer se loša politika bavila nama na svaki način. I izborna krađa je politika. Odbrana rezultata je politika.
***
Postoji dosta sličnosti sa današnjim studentskim protestima – mislim da sjajna studentska inicijativa danas mora da se nastavi i da ne treba da bude gadljiva na „politiku“ jer je politika i artikulacija potreba društva i alat da se sprovede.
***
Plate su nam u drugoj polovini devedesetih godina bile možda malo veće od prosečnih u ta krizna vremena, ali i dalje je to bilo od 50 do 100 nemačkih maraka. Svejedno, kolika god da je, ili imaš profesionalnu etiku ili je nemaš. A etika nije i ne treba da bude uslovljena platom. Ti biraš da li si slikar ili moler. I jedan i drugi koriste i boje i četke, ali je motiv i pristup potpuno različit.
***
Orkestar Beogradske filharmonije nije devedesetih godina bio ono što je danas. Samo su koncerti sa tadašnjim šefom dirigentom Emilom Tabakovim bili nešto specijalno, što je iskakalo na prilično sumornoj kulturnoj sceni Beograda, iako je maestro bio majstor da napravi lošu atmosferu na probi.
***
Svejedno, kapitalna dela kao što su izvođenja Malerovih simfonija sa njim su bila za pamćenje, iako je to poprilično bilo na mišiće. Pojavila se nova generacija mladih muzičara koja je želela mnogo više. A za to je bila potrebna promena u društvu koja se desila tek 5. oktobra 2000. posle koje je na čelo BF došao Ivan Tasovac.
***
Prvi koncert Filharmonije posle 5. oktobra bio je sa velikim Zubinom Mehtom, koji se, čuvši za pad Miloševića, sam pozvao da diriguje pa je došao. To je bio početak jednog velikog prijateljstva Maestra sa BGF koje traje i dan-danas.
***
Svirali smo 5. novembra 2000. u Sava centru Petu simfoniju Betovena i Četvrtu simfoniju Čajkovkog. Bilo je veličanstveno i nezaboravno, i mirisalo je na novo doba i nove nade u svakom smislu.
***
Mnoge su se stvari promenile dolaskom Ivana Tasovca, on je doveo maestra Lajovica za šefa dirigenta, sa punim mandatom da uzdigne orkestar koji je bio „zreo za remont“. Morale su se doneti neke teške odluke a maestro Lajovic nije bežao od toga. Dao sam svoj doprinos „obnovi“ Filharmonije obavljajući posao sekretara orkestra pod Lajovicem par godina.
***
Sekretar orkestra je čovek koji se stara da je orkestar organizovan, tačan i na broju, kao i da se zovu adekvatne zamene, kada je potrebno. To je posao od 24 časa, a raditi i to, i svirati u orkestru naporno je i nezahvalno.
***
Ako si dobar sekretar, nisi mnogo popularan među kolegama. A ako si popularan, onda nisi dobar sekretar. Zato se u Nemačkoj ta pozicija zove „orkestarski inspektor“. Svejedno, gledajući iz današnje perspektive, iako mislim da sam taj posao obavljao dobro, neke bi stvari sada radio drugačije.
***
Tada počinju i moji odlasci za NJujork 2000, 2001. i 2002. godine, gde radim sa „velikim facama“ iz NJujorške filharmonije i Džulijarda.
To mi je bila profesionalna prekretnica koja mi je zacementirala veštine, samopouzdanje i profesionalnu etiku.
***
U simfonijskom orkestru RTS-a sam često nastupao od 1996. godine, pokrivao kolege, uletao na generalne probe i spašavao koncerte… Bilo je tu lepih momenata.
***
Međutim, na „javnom servisu“, pa i u njihovom orkestru, sloboda mišljenja se ne dozvoljava, pa sam posle „verbalnog delikta“ od 2014. nepoželjan kao saradnik. Tako je i dan-danas.
***
Sledeća sezona će mi biti trideseta u Filharmoniji. Ne mogu biti nezadovoljan – čovek mora da ima sposobnost da pogleda iza sebe i vidi gde je počeo, gde je bio i dokle je stigao. Svašta smo prošli kao orkestar – od bombardovanja1999. i ratnih koncerata petkom u 12h pod svetlima otvorenog svetlarnika Kolarca, do svetskih turneja po Americi, Evropi, Kini, Rusiji…
***
Kada bih počeo da nabrajam dirigente i soliste sa kojima smo nastupali, od Mehte do Kirila Petrnka i Neeme Jarvija, i gde smo sve svirali, od Karnegi hola u NJujorku, preko Čikaga do Moskve i Šangaja, delovalo bi neskromno, ali su to činjenice.
***
Ništa nije isto sada kao što je bilo 1996. kada sam počeo. Orkestar filharmonije je daleko bolji sada, sve je na mnogo višem profesionalnom nivou. Realno, ne može se porediti.
***
Postoji samo jedna konstanta u našem društvu od tada – a to je „uravnilovka“ u resoru kultura, gde se uspešnijem ne priznaje uspeh ni od kolega u resoru, ni od sistema koji vodi i uređuje Ministarstvo kulture.
***
Ja to zovem kulturni socijalizam, ali na loš način. Da nikome ne bude bolje, samo da nam je svima podjednako loše. Mora se uspostaviti sistem meritokratije, gde će bolji i uspešniji biti adekvatno podržan i nagrađen.
***
Orkestar filharmonije je kao malo mesto sa 100 ljudi. Ima nas različitih mišljenja i pogleda, a i godina. Ne možeš, a i ne treba da budeš sa svakim prijatelj. Biti dobar komšija je sasvim dovoljno. Sa nekima se i bolje poznaješ i slažeš prirodno, a sa nekima si celu karijeru na kolegijalni „dobar dan“.
***
Naravno, atmosfera u društvu se oseća i mi nismo izuzetak. Orkestar je živ organizam pa se tu oseća kolektivno stanje – neki put je zadovoljstvo, neki put tenzija. Od prilike do prilike. A neki put je dovoljan samo neraspoložen kolega da digne tenziju bez razloga svima oko sebe. Sinergija i po dobru, i po zlu. Prednosti i mane timskog rada.
***
Naše društvo je zrelo za reset vrednosti koje su dominantne. Kako može da uvek ima para za Crvenu Zvezdu i Partizan, a nema za prosvetu i kulturu?!? Ima para, ali su vrednosti pogrešno rangirane, samim tim i prioriteti. A kada se promene kriterijumi biće više pažnje i za dušu ove nacije, a to su opet kultura i prosveta. Jedno ide sa drugim, ruku pod ruku.
***
U 102. godini postojanja Filharmonija je bila u štrajku tri i po nedelje.
Ako vam nacionalni orkestar uđe u štrajk nešto nije dobro u sistemu.
U trenutnim okolnostima štrajkom se nije moglo postići više, a da se totalno ne ugrozi orkestar kao najvažniji deo institucije i ono što smo izgradili do sad. Ali ova borba za status Beogradske filhamonije kao nacionalne institucije i dobrobit muzičara njenog orkestra je „work in progres“ i nastaviće se. To je maraton, a ne sprint.
***
Imam tri ćerke – Unu, Janu i Dunju, sve tinejdžerke, dar moje supruge Bojane. Iako zvuči kao najgori kliše, nema ništa lepšeod toga. Ja sam srećan čovek.
***
Najstarija je u jednoj od beogradskih gimnazija u blokadi i daje svoj doprinos. Lepo je videti koliko se daju i bore. Postaju svesni sveta oko sebe. Sazrelili su u roku od nekoliko meseci.
***
Ono što je postignuto od strane studenata, a što ima nemerljivu vrednost, je i „buđenje“ generacija mladih koji su postali svesni svoje važnosti i svog uticaja na društvo u kojem žive. Svesni da se vredi organizovati i boriti.
O sagovorniku
Igor Ranković rođen je 16. jula 1975. u Beogradu. Završio je Fakultet muzičke umetnosti, diplomirani je trombonista. Od 1996. godine je stalni član Beogradske filharmonije. Sarađivao je sa svim relevantnim orkestrima u Srbiji i regionu, a nastupa aktivno i kao izvođač kamerne muzike. Istorija i socijalne nauke su mu interesovanje i pasija od ranog doba. Sa suprugom Bojanom, koja je inženjer organizacionih nauka, ima ćerke Unu, Janu i Dunju. Žive u Beogradu.Nepoželjan na RTS-u
U simfonijskom orkestru RTS-a sam često nastupao od 1996. godine, pokrivao kolege, uletao na generalne probe i spašavao koncerte… Bilo je tu lepih momenata. Međutim, na „javnom servisu“, pa i u njihovom orkestru, sloboda mišljenja se ne dozvoljava, pa sam posle „verbalnog delikta“ od 2014. nepoželjan kao saradnik. Tako je i dan-danasPrioriteti
Kako može da uvek ima para za Crvenu Zvezdu i Partizan, a nema za prosvetu i kulturu?!? Ima para, ali su vrednosti pogrešno rangirane, samim tim i prioriteti
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
