Gerilski poduhvat u znaku otpora, solidarnosti, pravde, Mila Raua, Miloša Lolića, studenata, publike: U CZKD tribinom i toplim obrokom završen 59. Ne:Bitef

Izražavajući žaljenje što zbog obaveza, iako je jako želela, nije mogla da dođe u Beograd, Žmak je navela da, pošto se poslednje večeri Bitefa tradicionalno dodeljuju nagrade, a kako Ne:Bitef nema nagradu ona želi da se solidarno pridruži gerilskom festvalu.

Žmak je na 58. Bitefu osvojila Gran Pri „Mira Trailović“ za autroski performans „this is my truth, tell me yours“, a kako je izjavila, Milena Radulović je briljirala u predstavi „Proces Peliko“.

– Jako mi je žao da nisam ovih dana s vama u Beogradu, ali jbg, ne mogu biti na dva mjesta istovremeno. Ali zato vas pratim i gledam preko interneta, plačem se i smijem s vama ispred svog kompjutera. Genijalno je što ste kao zajednica uspjeli isfurati ne:Bitef, rispekt do poda“, rekla je Žmak.

– Mileni od mene dobija nagradu ne samo zbog uloge u „Procesu Peliko“, već i zbog svega što je napravila za sve žene u regionu. Znam da su obrazloženja za nagrade inače nešto duža, ali i Bitef je inače nešto duži, tako da ću ja svoje obrazloženje skratiti i reći samo: Milena, divim se tvojoj hrabrosti i ustrajnosti. Čast mi je da ti mogu predati ovu nagradu, i nadam se da ću uskoro imati priliku da ti čestitam i uživo – a još se više nadam se da će pravda do Beograda stići prije mene – istakla je Jasna Žmak.

Milena Radulović takođe nije bila prisutna u CZKD, a na neočekivanu nagradu, koja je apsolutno iznenadila, zahvalila je u pisanoj poruci koja je pročitana.

„Draga Jasna, beskrajno ti hvala! Kakav postupak u završnici ove velike i važne priče kroz koju smo prošli svi zajedno! Žizel Peliko, njena hrabrost i nadljudski poduhvat, hipnotisao je nas koji smo učestvovali u izvođenju predstave, zatim i publiku u sali, a onda neočekivano i skoro 40 hiljada gledalaca van nje, putem video prenosa, i to u trajanju četiri i po sata! Nije li to
pobeda Zajedništva! Odvažnosti! Slobode! I ljubavi – kroz suštinu izvođačkih umetnosti – katarzu“.

Milena je istakla da je ovo najbolji dokaz da je Bitef tamo gde se okupimo, kako glasi slogan Ne:Bitefa, i da na ovaj način svi zajedno pišemo pravičniju istoriju!

„I onda, povrh svega, javljaš se ti, Jasna, da zapečatiš i zaokružiš ovo udruživanje baš OVAKVIM gestom! Rasplakala si me! HVALA TI! Na više načina me dira ovaj gest, i kolegijalno i privatno, i ženski! Ovo priznanje me je pogodilo u srce! Hvala ti. Mnogo mi je žao sto nisam u mogućnosti da budem tu večeras sa vama! Kakav dan, kakav Proces za sve nas. Kakva pobeda!“, rekla je u svojoj poruci.

Kao i na otvaranju 15. decembra, i svih narednih večeri, pod naslovom „Bitef je tamo gde se okupimo“,  Ne:Bitef, samoorganizovan kao reakcija na cenzurisanje i izostanak institucionalnog Bitefa, i sinoć je okupio brojnu publiku, koja je svojim pitanjima takođe uzela učešće u tribini kojom je u CZKD „odjavljen“ ovogodišnji gerilski festival.

Tema tribine bila je „Umetnost: povlačenje i/kao otpor“ koju su moderirale Ana Vujanović i Jelena Knežević, a o pitanju da li je kritika još uvek moguća unutar institucija umetnosti ili je upravo njihovo napuštanje – povlačenje, odustajanje, privremeno „neodržavanje“ – danas najsnažniji gest otpora, govorili su Maja Pelević, Srdan Golubović, Ksenija Đurović, Vida Knežević, Marijana Cvetković, Jelena Vesić, Irena Ristić, Ana Miljanić, Nevena Novaković, Predrag Cvetičanin.

Kako je naveo reditelj i profesor na FDU Srdan Golubović, selektor Festivala autorskog filma, podsećajući da su studenti od početka blokada i protesta pozivali na generalni štrajk u Srbiji, i da se i među umetnicima i kulturnim radnicima otvaralo i otvara pitanje da li održavanje kulturnih programa doprinosi prividu normalnosti koju režim pokušava da nametne, i oni su dugo razmišljali da li da se ove godine FAF uopšte održi u tim okolnostima ogromnih tenzija.

– Ali, smatrali smo da je umetnost taj vazduh koji nam daje kiseonik i nadu, i potrebu za smislom, a razgovarali smo i sa našim kolegama – studentima, i svi su rekli da jedva čekaju Festival autorskog filma, jer u svemu ovom beznađu u kojem živimo, ti prozori u svet su vrlo dragoceni, što je pokazao i Ne:Bitef – rekao je Golubović, podsećajući i da je osnivać FAF Udruženje građana, da on nije institucionalni festival, i da je ove godine održan bez ijednog dinara iz budžeta.

Prema mišljenju Maje Pelević, dramske spisateljice, rediteljke, scenaristkinje i građanske aktivistkinje, koja je podsetila da je kao dramaturškinja u kratkom perodu, dve godine, bila stalno zaposlena u Narodnom pozorštu, cela kultura je u nezpamćeno teškom položaju i poniždenju, konkursa za sufinansiranje, ni onih minimalnih, nije bilo ni na nivou Ministarstva kulture ni na nivou grada, i da po njoj više ništa ne treba raditi u okviru institucija dok je ova vlast.

– Kako je moguće da mi koji smo nezavisni možemo da nađemo način i vreme da budemo na ulicama i u protestu, a oni koji rade za plate u kulturnim ustanovama, ne mogu? – postavila je Pelević pitanje, i pozvala na solidarnost i zajedništvo.

– Najveća tekovina protesta u ovih godinu dana je Ne:Bitef, on je pokazao na koji način možemo da se organizujemo i da budemo u najjačem otporu prema institucijama. Da je vlast dozvolila dolazak Mila Raua na Bitef, i da je on održan u okviru institucije, to ni iz daleka ne bi imalo takav značaj i ozbiljnost kao što je njegovo učešće na gerilskom Ne:Bitefu, koje je dobilo pažnju evropske javnosti. Dakle, treba da promenimo način razmišljanja, i da se samoorganizujemo solidarno – zaključila je Maja Pelević.

Kustoskinja i istoričarka umetnosti Vida Knežević, odgovarajući na pitanja koja je postavila ova tribina – da li je kritika još uvek moguća unutar Institucija umetnosti ili je „povlačenje“ danas najsnažniji gest otpora, iznela je zanimljiv stav, da ona nije ni jedno ni drugo, već da nam je potrebno političko organizovanje.

– A ono ima različite strategije i taktike koje mogu da podrazumevaju i jedan i drugi oblik delovanja. Međutim, ono što mi se čini ključnim jeste da koju god strategiju borbe zajednički dogovorimo, treba da je se solidarno držimo i da svako sa svoje pozicije preuzme konkretnu ulogu i odgovornost. Konačno, to jeste i jedna od poruka ovog gerilskog Ne: Bitefa, i kako i sami organizatori kažu: lekcija koju su naučili iz studentskog pokreta: „Pametniji ne popušta, pametniji se organizuje“ – navela je Knežević.

– Međutim, kada smo već kod naučenih lekcija: one istorijske nam pokazuju da je u ne tako davnoj prošlosti bilo potrebno ne samo „kritički intervenisati“ i/ili bojkotovati institucije, već otići u duboku ilegalu i raditi na političkom organizovanju. Čini mi se da je nadasve važno što su upravo studenti izvukli „iz pepela istorije“ te važne međuratne Događaje i učinili ih ponovo zajedničkim znanjem.

Tu važnu istorijsku epizodu kada je Beogradski univerzitet bio poznat kao Crveni univerzitet, kada su istovremeno bujali borbeni radnički pokreti, revolucionarni studentski, ženski, kulturno-umetnički front – i ono što je ključno, što su kroz politiku narodnog fronta svi delovali organizovano – rekla je Knežević.

– Pitanje je sasvim otvoreno da li će nas budućnost – koja je već tu – primorati da se i mi „povučemo“ u ilegalne/gerilske/skrivene/tajne/paralelne strukture – što već vidimo da se dešava u širom sveta – istakla je Vida Knežević, podsećajući da smo imali ne toliko radikalne, ali isto tako važne paralelne strukture delovanja, povezane sa antiratnim i feminističkim pokretima tokom devedesetih, a kao i tokom 30ih i tokom 90ih su vrlo glasni bili i ljudi koji su dolazili iz sveta umetnosti i kulture.

Marijana Cvetković, producentkinja, kustoskinja i predavačica u oblastima istorije umetnosti, kulturne politike i produkcije umetnosti, na pitanje da li treba ili ne da se napravi zvanični Bitef, kaže da, po njoj, nije trebalo učestvovati u oficijelnom okviru festivala.

– Otpor je upravo doveo do odluke da se festival napravi na drugi način / kao festival u kome učestvuju oni kojima je stalo, koji imaju šta da kažu, koji žele da daju doprinos, koji znaju da se samo tako stvara prostor koji ima smisla. I nikada me me više nepublike nije pitalo za Bitef nego sada! Čuli su, pratili su, zanimalo ih je – izjavila je Cvetković.

Ona smatra da ne treba ponavljati strategiju mnogih institucija, tj. kolega, projekata, programa: to bi dodatno maskiralo sistemske probleme poput cenzure i autocenzure, normalizacije ekstremne kontrole, pozicije moći odabranih, sistemsko uništavanje kulture kroz ekonomske mere itd. –
– To bi ponovo pomoglo moćnicima da pokažu da su svi zamenljivi – ovakvim gerilskim delovanjem je dokazano da neki ljudi nisu zamenljivi! – istakla je, između stalog, Marijana Cvetković.

Nakon tribine, 59. Ne:Bitef svečano je zatvoren u dvorištu CZKD toplim obrokom, u duhu zajedništva i solidarnosti.

Pametniji ne popušta, pametniji se organizuje 

Pod parolom „Pametniji ne popušta, pametniji se organizuje – lekcija koju smo naučili od studenata“, Ne:Bitef je održan samoorganizovano, kao reakcija na cenzurisanje i izostanak institucionalnog festivala.

U četiri festivalska dana publika je bila u prilici da pogleda i snimak predstave „Bratija“ Romea Kastelučija, pank koncert Zaboravljene radničke borbe, radove odvažnih mladih autorki i autora Andreje Kargačin, Aleksandera Zaina, Ane Janković i Akcionog odbora u programu „Oni dolaze“, kao i predstavu „Proces Peliko“ Mila Raua i Servan Dekl kojom je festival otvoren.

Program su činili i brojni susreti, paneli i razgovori na kojima je bilo reči kako o cenzuri u umetnosti i kulturi, tako i o brojnim organizovanim borbama koje se odvijaju više od godinu dana na različitim frontovima.

Uz veliku podršku studenata i studentkinja, kao i velikog dela kulturnog sektora i šire javnosti, Ne:Bitef je kao gerilski poduhvat uspešno izveden u gotovo nemogućim uslovima. Sve oči sada su uperene u jubilarno 60. izdanje Bitefa koje bi moralo da se organizuje u znatno povoljnijim okolnostima po naš najveći pozorišni festival.