Legendardni glumac danas slavi 100. rođendan, a do skoro smo ga gledali u mnogim ulogama

Kako u subotu ulazi u svoj drugi vek života, čini se kao pravi trenutak da se setimo načina na koji je ovaj glumac prvi put ušao u naše živote: u šestogodišnjem bljesku multimedijalne slave koji je počeo na Brodveju, u pozorištu Martin Beck, 14. aprila 1960.

Bio je drugi po redu u najavi, odmah iza Čite Rivere u mjuziklu Bye Bye Birdie, udvarajući joj se i pevušeći pesme Konradu Birdiju, izmišljenoj rokenrol zvezdi u Elvis Presli stilu. Takođe, kao što će biti slučaj tokom cele njegove karijere, trudio se da publici izvuče osmeh u najvećem hitu predstave, „Put on a Happy Face“, piše npr.

Birdie je dobio mešovite kritike, ali ovaj visoki, 34-godišnji momak iz srednjeg zapada SAD bio je hit od prvog trenutka. Osvojio je Toni nagradu za najboljeg glumca u sporednoj ulozi u mjuziklu i osvojio srca publike. A kada je uzeo nedelju dana pauze da ode na audiciju za TV sitkom koji je Karl Rajner pripremao, osvojio je i njegove producente. Toliko da, iako je bio gotovo potpuno nepoznat, kada nisu mogli da smisle dobar naslov za seriju, jednostavno su je nazvali po njemu: The Dick Van Dyke Show.

Rajner je prvobitno sebe odabrao za ulogu TV scenariste Roba Petrija, jer je lik zasnovao na sopstvenom iskustvu u scenarističkoj sobi komičara Sida Cezara. Ali kada su Van Dajka spojili sa 24-godišnjom debitantkinjom Meri Tajler Mur kao Laurom Petri, serija više nije bila samo komedija o radnom mestu — između supružnika je postojala prava hemija.

Od prve epizode, Laura i Rob Petri bili su seksipilni zajedno, naročito u poređenju sa likovima iz Andy Griffith Show ili The Danny Thomas Show, koji su im bili glavna konkurencija u udarnom terminu.

Rob i Laura su bili oličenje sredine 20. veka — savremeni stanovnici predgrađa koje biste lako mogli da zamislite kao svoje komšije — iako je glava kuće, kada bi mu uskratili omiljeni jastuk pred spavanje, mogao da izvede pet minuta pantomime slomljenog vrata.

The Dick Van Dyke Show je sporo počeo u gledanosti, ali je već u drugoj sezoni ušao čvrsto u top 20. I ostao tamo, čak i dok je Van Dajk radio i druge projekte. Snimao je filmsku verziju Bye Bye Birdie tokom prve letnje pauze serije. A ubrzo su ljudi iz Diznija počeli da se raspituju, tražeći odžačara koji bi se slagao sa dadiljom koju će tumačiti Džuli Endrjuz.

Kada je Van Dajk u jednom intervjuu rekao da bi voleo da postoji više kvalitetne dečje zabave, Volt Dizni je to primetio i pozvao ga da mu ponudi ulogu odžačara Berta u „Mary Poppins“.

Film je sniman tokom leta 1963. godine, a bilo je potrebno gotovo 11 meseci montaže i animacije pre nego što je bio spreman za bioskope. Ali već tog oktobra, samo mesec dana nakon završetka snimanja, ekipa The Dick Van Dyke Show našalila se na račun filma, kada je Morej Amsterdamov Badi predložio skeč: „Šta mislite da Alan izađe obučen kao kokni odžačar, ali se toliko ugojio da više ne može da se provuče niz dimnjake?“ Ta šala naišla je na tišinu — ali bi godinu dana kasnije izazvala veliki smeh, nakon što bi publika već upoznala Berta odžačara u Mary Poppins.

Kako se Van Dajk seća, Pamela Travers, autorka knjiga koje su inspirisale film, mislila je da je potpuno pogrešan izbor za ulogu — a nije joj se dopadala ni Džuli Endrjuz. Istina je da je Van Dajk imao možda najgori kokni naglasak ikada.

Ipak, film je postigao toliki uspeh da je Dizni mogao da kupi zemljište na Floridi za planirani tematski park u Orlandu. A njegova popularnost održala je The Dick Van Dyke Show u vrhu gledanosti sve do kraja pete sezone — ukupno 158 epizoda — kada je Rajner odlučio da prestane dok su još na vrhuncu. Bio je to gorko-sladak kraj, kako je Van Dajk ispričao u NPR-ovoj emisiji Wait Wait… Don’t Tell Me!:

„Svi mi koji smo bili deo toga“, rekao je voditelju Piteru Segalu, „kažemo da je The Dick Van Dyke Show bilo najboljih pet godina naših života. Bili smo kao vidre koje se igraju.“

Kasnije je glumio u Chitty Chitty Bang Bang, TV seriji Diagnosis: Murder, i desetinama drugih projekata, sve do gostujuće uloge u sapunici Days of Our Lives, za koju je pre samo par godina, u 97. godini, osvojio Emi nagradu.

Bio je to ispunjen život — gotovo ceo posvećen tome da ljude natera da „stave osmeh na lice“ — uključujući i kraj pomenute NPR emisije, kada je oduševio publiku pevajući tekst koji je Morej Amsterdam napisao na temu muzike iz The Dick Van Dyke Show:

Pa misliš da imaš problema /
A problemi su kao balončići /
Zato reci starom gospodinu Problemu da se gubi. /
Zašto ne podigneš glavu visoko i /
Prestaneš da plačeš, počneš da se trudiš /
I ne zaboravi da držiš palčeve. /
Kad otkriješ da je radost življenja /
U ljubavi i davanju /
I kada vidiš da, kada se bace pobedničke kockice /
Osmeh je samo namršten izraz okrenut naopako /
Pa se nasmeši i taj mrgić će se otopiti /
I ne zaboravi da držiš palčeve.