Glumica Ljubinka Klarić: Nismo u srednjem veku da nas udara kako ko stigne

Od detinjstva je, kako sama kaže, „verovala u pravdu i u to da umetnost mora imati smisao“. Zato, valjda, i ne čudi što je za svoju prvu ulogu –  u filmu simboličnog naziva „Normalni ljudi“, još kao studentkinja FDU dobila nagradu Carica Teodora.

I zato danas otvoreno podržava studente, govori o nepravdi i ne beži od tema koje drugi zaobilaze – uprkos osudama, kaznama i crnim listama.

Na sceni Beogradskog dramskog pozorišta, sa prvakinjom ove kuće Ljubinkom Klarić, govorimo o devojčici koja je verovala u istinu i ženi koja je naučila da se za nju bori – i na sceni, i u životu.

Kad sam čula da se uvode sankcije NIS-u, ja odmah pomislim na kantice, kanister – to su traume, kaže Ljubinka Klarić. „Kad gledaš oca da mesi hleb, a bio je vojno lice, ide da radi drugi posao, da pere bazen, jer nemamo da preživimo… Tada smo pogubili sve konce u svakom domenu – ljudskog, društvenog, kulturološkog, sve je dobilo neku drugu formu. Izmešale su se babe i žabe. Ono što je valjalo više nije valjalo, pojavilo se navodno nešto bolje… Pojavio se tada turbo folk u Srbiji, dileri benzina, droge… Poremetili su se aršini za normalan život“, kaže sećajući se tih dana, navodeći da su se svi na to navikli i govorili „nema veze“.

Kaže da su danas klinci rekli – ima veze, to što ste vi živeli, mi nećemo – i da su u pravu.

Stigla je na crnu listu, kaže, s proleća. „Baš me briga za crnu listu, uopšte nije važno“, dodaje.

„Imala sam para i nisam imala para, svega je bilo, sve sam zarađivala zahvaljujući svom poslu i svojim teškim, mukotrpnim radom. Niko mi nije dao novac, ja sam sav svoj novac zaradila. Da li sada imam novca, ako pitaš – nemam. Da li se trudim da ga zaradim – da“, kaže. Na pitanje zašto onda ne zaćuti, jer bi možda onda bolje prošla – kaže zato što to nije etički ni ispravno i da se ne bi dobro osećala da ćuti dok su ljudi prebijeni iz čistog mira na ulici.

„Nikog nisu ugrozili i dobili su batine kao da su srušili Skupštinu. Pa nismo u Srednjem veku da nas udara kako ko stigne, i kako kome padne napamet. To je pre svega necivilizovano, pa sve ostalo“, naglašava Ljubinka Klarić.

Navodi da nije ni znala da može i danas tako da trči. Kada se dešava nepravda onda dobiješ energiju, kaže Klarićeva i dodaje da je trčala „barabar sa studentima, uz ulicu niz ulicu“.

Čovek poseduje strah, ali isto tako poseduje i hrabrost – nešto mora da prevagne kada su krizne situacije, naglašava.

Ljubinka smatra da je problem našeg naroda što selektivno pamti, a „sada još selektivnije“ i da mi zaboravimo ono što je bilo pre sat vremena, a ne pre mesec dana ili 15 godina. „Nismo mi loši, mi smo brljivi… Nekako smo nedosledni“, ocenjuje.

Kaže da policiju može samo da zamoli da budu nežni i poručuje – „nismo krivi što tonemo“. Ne možete ućutkati sve, pa nije ovo Orvel i Orvel je bio imaginacija, dodaje.

„Niko nije krenuo s motkom i motikom i ugrozio bilo koga, samo je izašao da iskaže svoje nezadovoljstvo“, naglasila je.

Kaže da je cela politička situacija takva da su se ljudi toliko podelili „da su zastranili“ – ili si sa ove strane ili si sa one. „I bavimo se mizernim stvarima,“ pitamo se ko je digao ili nije digao indeks (na kraju predstave), kaže. „Baš me briga ko je digao ili nije indeks, neko dete sedi dva meseca u zatvoru, bio u bukagijama ocu na sahrani“, navodi Ljubinka Klarić.