Golubović: Kontinuitet i stabilnost finansiranja najvažniji uslovi za razvoj filmske umetnosti u Srbiji

Golubović je istakao da su kontinuitet i stabilnost finansiranja „najvažniji uslovi“ za razvoj filmske umetnosti i celokupnog audiovizuelnog sektora, jer se aktivnosti moraju planirati godinama unapred.

Podsetio je da je zakon o kinematografiji iz 2011. godine, pripremljen uz aktivno učešće struke, pored budžetskog predviđao i nezavisno finansiranje – izdvajanje do dva odsto prihoda televizija, kablovskih operatera, strimera, bioskopa i drugih činilaca audiovizuelnog sektora.

Kako je naveo Golubović, nezavisno finansiranje je u praksi zaživelo samo godinu dana i donelo je iznos identičan budžetskim sredstvima, da bi zatim bilo praktično ukinuto donošenjem zakona o elektronskim medijima 2013. godine, koji nije predvideo takvo izdvajanje.

„Zbog jednog člana srušen je ceo novi zakon“, rekao je Golubović, podsećajući da je tada obećano donošenje modernijeg zakona, ali on do danas nije usvojen.

Govoreći o radu Filmskog centra Srbije (FCS), on je naveo da nedostatak jasnog zakonskog okvira i strukturalne saradnje sa strukovnim udruženjima otvara prostor za političku kontrolu, netransparentnost i takozvane „crne liste“.

Postavio je pitanje da li bilo koji istaknuti kritičar aktuelne vlasti može da dobije sredstva na konkursima FCS, „bez obzira na biografiju i uspehe prethodnih filmova“, dodavši da je odgovor negativan.

Kao ključnu tačku istakao je način izbora upravnog odbora, direktora i članova komisija, za koje, kako je rekao, „često niko u struci nije ni čuo“.

Golubović je ukazao i na specifičan finansijski problem – obavezu da se novac potroši do kraja budžetske godine, iako filmska produkcija traje više godina, što dovodi do toga da su sredstva „zarobljena“ na posebnim računima producenata.

„Oko 40 filmova koji su dobili podršku nije snimljeno, a taj novac stoji na budžetskim računima“, rekao je, ocenjujući da se iznos meri milionima evra i da takva situacija otvara prostor za moguće manipulacije.

Kao rešenje, Golubović je predložio je da sredstva ostanu pod kontrolom Filmskog centra, uz višegodišnje planiranje realizacije projekata u dogovoru sa producentima i rediteljima, što bi zahtevalo da FCS zakonski dobije status fonda ili agencije, umesto klasične budžetske institucije.

Podsetio je da filmski centri u Francuskoj, Sloveniji, Hrvatskoj i drugim zemljama nemaju obavezu „zatvaranja“ novca u okviru jedne budžetske godine.

Posebno se osvrnuo na novi zakon o autorskim i srodnim pravima, koji je, kako je rekao, u skupštinskoj proceduri, a čiju izradu, prema njegovim rečima, nisu pratila udruženja filmskih autora, ni kolektivna organizacija UFOS-AFA.

Golubović je naveo da je predlog suprotan odluci EU iz 2019. godine o neotuđivosti autorskih prava i podsetio da su filmska udruženja uspela da zaustave usvajanje zakona, ali ne i da utiču na formiranje nove radne grupe.

Govoreći o značaju filma za „soft power strategiju“, on je podsetio na veliku tradiciju jugoslovenskog i srpskog filma, od Makavejeva, Saše Petrovića, Pavlovića i Žilnika, do kasnijih autora, kao i na veliku retrospektivu jugoslovenskog filma u centru Žorž Pompidu 1986. godine, koja je obuhvatila 100 filmova 100 dana.

Istakao je da su i u poslednjih 15 godina domaći filmovi prisutni i nagrađivani u Kanu, Berlinu, Veneciji, Sandensu i drugim festivalima, ali „bez planske podrške i ideje kontinuiteta“.

Poseban problem, kako je rekao, je to što mnogi autori posle međunarodno nagrađenih debitantskih filmova godinama ne uspevaju da snime drugi film, što je ilustrovao primerima Vladimira Perišića, Nikole Ležajića, Maje Miloš, Mine Đukić, Ognjena Glavonića i drugih reditelja.

Govorio je i o velikom potencijalu domaćeg filma u regionu, podsećajući na izuzetnu gledanost filmova poput „Parade“, „Montevideo“, „Toma“ i „Leto kada sam naučila da letim“.

Golubović je naglasio da su razvoj filmske publike, medijska pismenost i uvođenje filma u školske programe ključni za budućnost kinematografije.

Postavio je pitanje da li su autori jugoslovenskog „crnog talasa“ i klasici, poput Kusturice, deo obrazovnog sistema, ocenjujući da se film u školama pominje tek sporadično, „kroz ličnu inicijativu pojedinih profesora“.