Goran Marković o Miloševiću, Vučiću, Lečiću, Ristovskom i tome koji će biti ishod studentskih protesta: „Ja sam samo ‘profa'“

Veče posvećeno jednom od najvažnijih filmskih autora ovog prostora koji je obeležio ovdašnju kinematografju i kulturu, okupio je pre dve večeri publiku i Markovićeve brojne poštovaoce, među kojima je bio i njegov generacijsku prijatelj koji je svojom umetnošću takođe obeležio našu kulturnu scenu, veliki karikaturista Dušan Petričić.

Pre Markovićevog nastupa, u bioskoskoj sali Muzeja devedesetih prikazana su dva njegova ostvarenja – igrani film “Kordon” iz 2002. koji je pored brojnih priznanja na domaćim festivalima osvojio i Gran pri festivala u Montrealu, i dugometražni dokumentarni film “Srbija, godine nulte” iz 2001. godine

U razgovoru sa publikom posle projekcija, Marković je govorio u kakvim su društvenim prilikama nastajali ovi filmovi – „Kordon“ bavi se periodom Miloševićeve epohe, zimom 1996. na 1997, kada su održavani svakodnevni tromesečni protesti građana protiv izborne krađe, i kada je u Kolarčevoj ulici bio postavljen stalni policijski kordon da onemogući građanske šetnje.

Nastajanje dokumentarca “Srbija, godine nulte”, opisao je vrlo duhovito, prisećajući se kako je dobio ponudu francuskog filozofa Bernara Anri-Levija, inače bogataškog sina, da snimi film kakav želi, i kako se na njegov poziv našao u Marakešu, u „ludilu“ od vile kakvu u životu nije video.

– Niko mi nikada nije ponudio da napravim film kakav želim, to je istovremeno i idealna ponuda i „paklena pomorandža“. Bio sam, naravno, radoznao ko će da finansira taj film, a on je rekao Kanal Arte i Kanal Plus. Kad sam pitao Levija kako je tako siguran da će oni to da prihvate, odgovorio je da je on predsednik upravnih odbora u tim televizijama. Dakle, svuda je osto – duhovito je zaključio.

Tako je krenula „Srbija, godine nulte“, a nastala je, kako je naveo Marković, prema njegovim dnevnicima koje je neprekidno vodio u vreme Miliševićevog režima.

– Pokušao sam da neke delove tog dnevnika poređam hronološki kao „kockice“, da izdvojim šta je ono najvažnije što sam zapisao, da napravim jedan intimni film koji istovremeno govori i o meni, i o životu u vremenu Miloševića. Ratne devedesete su bile toliko tragično i strašno doba, i smataro sam jako važnim da ih zabeležimo.

Nažalost, kako je istakao, ratno doba je, naravno, najstrašnije zbog stradanja ljudi, ali ono što živimo u ovih četrnaest godina, posebno trenutno stanje u društvu, njemu se čini drastičnijim i opasnijim.

– Ako poredimo 90-e, jeste da je Milošević izazvao ratove i da su ljudi ginuli, ali ovaj je još bolesniji, i ko zna šta će još da izazove, a to neće biti nešto „tra-la-la“.

Opisujući sadašnju situaciju, Marković je kao primer naveo gubitak morala, i kako se u tako opasnim vremenima uvek pojave oni koji su „problematični“.

– Kada uključite televizor, zaustavite se na kanalu Informer i vidite Branislava Lečića da vodi kviz – šta sve još može drugo da se desi. Ili čujete šta govori i šta radi Ristovski. Ali, kako kaže naš narod, “ne pada sneg da pokrije breg, nego da svaka zverka ostavi trag“.

Odgovarajući na pitanja publike kako on vidi i predviđa konačan ishod studentskih i građanskih protesta, sad kad je režim novom invazijom na pravosuđe i policiju razorio sve institucije i celu državu, Markoviće je rekao:

– Niko ne zna kako će se ova naša situacija završiti, niti može to da prognozira. Ne mogu ni ja da govorim o tome, ja sam celog života bio samo „profa“, automatski sam na strani studenata i uvek ih podržavam. Predajući decenijama na akademijama u Beogradu u Novom Sadu, imao sam priliku da se uverim da su to pošteni ljudi.

Nisu zaluđeni klinci koji se nešto igraju, kako neki misle, to su mlade osobe koje ozbiljno razmišljaju. Oni imaju različita mišljenja, kod njih je ta direktna demokratija na delu koja podrazumeva da čuju jedni druge i da o svemu govore. Ja smatram da je ovo vreme njihove pobune i protekla godina, najsrećnija godina u mom životu, i ne tražim ni od koga da deli moja mišljenja – istakao je Marković.

Kako je objasnio, potpuno se promenila „krvna slika“ našeg duštva.

– Milošević, pa i Vučić, zdušno su devedesetih radili na tome da podele ljude, da jedni u drugima vide neprijatelje, da budu ljudi koji mrze, koji se međusobno napadaju. Kad gledate televiziju i vidite kako klinci koji protestuju padaju u zagrljaj nekim nepoznatim ljudima tamo pored puta, a i oni njima, ne možete da ne budete ushićeni. Ja sam sve vreme preplakao gledajući to šta oni rade – naveo je Marković.

– Desio se povratak osećanjima, povratak poštenju, solidarnosti, i to je bitno različita situacija nego što je bila ranije. Jer, Vučić je, tako reći, na „naučnoj bazi“ svake sekunde trovao ljude, činio ih bezosećajnim svetom, on je pokušavao da napravi od nas bezosećajne klonove.

Kako je istakao, pobuna naših studenata je po mnogo čemu jedinstvena, oni su mnogo učinili i na međunarodnom planu.

– Nemojte misliti da one pobune u svetu prošle godine nisu bile inspirisane masovnošću i slikama naših studenata i onoga što su oni radli, pešačeći po Srbiji i Evropi. Ja sam 1968. aktivno učestvovao u svetskoj studentskoj pobuni, i u Pragu i ovde.
Bio sam student, mi smo nekoliko meseci bili zatvoreni u zgradi praške Akademije preko puta koje je bio sovjetski tenk sa cevi uperenom u zgradu, znači, bilo je prilično „čupavo“. Ali, ovo što rade naši studenti danas je mnogo jače od toga – zaključio je Goran Marković.

O tome će svedočiti i filmovi koji budu snimljeni, a sigurno će ih biti, i dokumentarnih, koje neki mladi studenti režije verovatno već snimaju, kao i igranih.

– Film je najbolje svedočanstvo jednog vremena, tu je možda i njegova prednost nad ostalim umetnostima. Na filmu možemo tačno da vidimo kakvo je bilo neko društvo, kako su se ljudi oblačili, koju su muziku slušali, pa do toga šta su bile vrednosti tog društva i šta se događalo, tako da će i filmovi o veličanstvenoj pobuni naših studenata koji budu snimljeni, i svemu ovome što sada živimo, ostati kao istorijsko svedočanstvo – istakao je Goran Marković.

Svašta sam prošao na filmu

Na večeri koja se po svemu pokazala kao kulturni događaj, Goran Marković se osvrnuo i na to što mu je zbog njegovog javnog kritičkog angažmana već godina onemogućeno da režira:

– Ja sam svašta prošao na filmu, režirao sam, moji filmovi su prikazivani po bioskopima, išli na naše i međunarodne festivale, i kad sve pogledam, ne mogu sad da cepidlačim i da „kukumavčim“ što mi ovaj, kao ni Miloševićev režim, ne dozvoljavaju da režiram. Sad pišem knjige, i zadovoljan sam što imaju čitaoce. Evo, sad su se i dve sjajne studentkinje produkcije namerile i trče da nađu novac da snimim film po romanu „Fric i Dobrila“ Srđana Valjarevića.

Ja bih danas voleo da snimim nešto što se razlikuje od onoga što sam do sada snimio, i meni se ovaj roman dopada zbog humora Srđana Valjarevića. Pokušao bih, ako budem mogao, da to pretvorim u jedan nenarativni film, i enutuzijazam ovih mladih studentkinja da će one uspeti da pronađu sredstva za snimanje, i njihov napor, jako mi imponuje – rekao je Marković.