„Prekomerno upotrebljen život“: Tekst Gorana Šušljika iz Monografije Žarka Lauševića

Ljubaznošću izdavačke kuće Hipatia donosimo tekst glumca i producenta Gorana Šušljika iz Monografije:

Dugo odlažem pisanje ovog teksta. Unapred osećam da je uzaludan. Sve je Žarko završio pre nego što je otišao. Niko o sebi samom, tako hrabro, precizno, iskreno i istinito, nije pisao. Treba pročitati njegove knjige ako želiš znati ko je i kakav je čovek bio. Ono šta je bio kao umetnik, ostavio je na uvid. Ko želi znati šta je umetnost. Kakvog može biti dometa i šta može da probudi i otkrije. O tome ne bih znao ni suvislu rečenicu da kažem. Ne usuđujem se. Ne zbog strahopoštovanja. Kada gledaš to što je stvarao, to je sasvim dovoljno. U stvari, previše je. Prekomerno.

Otud i ovaj moj naslov, koji zvuči kao dijagnoza, kontraindikacija i kvalifikacija.

Gledao sam, kao i mnogi moji vršnjaci iz provincije, uspon jednog harizmatičnog i lepuškastog mladog glumca. Ranjivost skrivena u bistrini i inteligenciji. Taj Žarkov početak bio je dovoljan za uspeh, slavu, i pamćenje.

Njemu to nije bilo dovoljno. Ta tačnost u izvršavanju zadataka. Ta modernost, okretnost u igri, vladanje kadrom, jedna vrsta nonšalancije talenta. Kada sam krajem osamdesetih godina prošlog veka stigao na studije glume u Beograd, gledao sam ga u nizu pozorišnih uloga.

Recimo kao Ekarta u Baalu, Bertolta Brehta, u režiji Eduarda Milera, u JDP-u.

Miki Manojlović kao Baal nesporno je dominirao scenom, razbarušen i moćan, s celim arsenalom mogućnosti koje odlikuju velikog glumca. Gledao sam u Žarka, i ono što pamtim, više osećam, je mera, divna skrivena mera, koja je i zadatak, ali i odlika talenta da pronađe put koji nije očigledan. Na scenu nije izlazio kao već izbrušeni dragulj, nego gotovo povučen, teško prepoznatljiv, providan. Bio je Ekart. Nije bio Lauš. Bio je pesnik i princ koji je abdicirao zbog ljubavi. I, mogao bih tako o mnogim ulogama u pozorištu. Mogao je i on, recimo kao u Unkovim Pozorišnim iluzijama. Taj, može se reći, šmirantski tupan, kojeg je naizgled gradio, pretvara se u duboku tragičnu senku, iluziju mesa i misli. Samo tamni duh. Sve je mogao da odigra i da pretvori u nešto duboko i neobično. Dar. Jeste. Ali i rad. I misao. I borba za smisao. I mera. I onda Sveti Sava i sve posle toga je ispisano i ispričano. I ja nisam spreman niti bih znao da napišem esej o tome kakav je on bio igrač. Bio je igrač preko svake mere, eto toliko umem da objasnim.
Meni je jasno šta to znači.

A odakle je moguće crpeti sve to? Gde je izvor? Šta te to načini takvim? Kakav moraš biti da bi preneo drugima sve to što je život, i onaj pojavni i onaj stvarni, unutrašnji, i smešan i bolan, i banalan i metafizičan? I da ga daš drugima da mogu da shvate da su živi i da su ljudi.

Kako moraš živeti da bi to dao kao što Žarko jeste?

Dao je prekomerno i zato mu je bilo zadato da prekomerno upotrebljava život. Možda i ne zadato. Možda je to izbor, jer je shvatio da je jedino tako moguće i da to za njega jedino ima smisla.

Dao je život. I više od toga. Preko svake mere.

Ovde sam da svedočim. Zaista mislim da je to suvišno. Svi ti događaji i razlozi i detalji koji su nas u jednom trenutku spojili.

Zato samo želim da ukažem na tri scene.

Scena razlaza sa sinom Vukašinom. Koreni. Pokušajte, ako vas zanima, zaista zanima šta je život i šta je umetnost glume, da pronađete i pogledate tu scenu. Noć je i, posle ogromne porodične svađe, Vukašin dolazi na trem stare kuće svoga oca, Aćima. To je kraj prve epizode. Aćim je posle toga zauvek slomljen. Tu zapravo umire sve u šta je verovao. Kakva hrabrost igrati tu scenu kako je igra Žarko Laušević. Nije dao sebi izbora. Morao je tako. Prekomerno. Iz jezgra života isisati sve što poznaje i podariti Aćimu ono što mu jedino može podariti. Istinu. Suštinu. Bol. Kako sam ponosan što sam bio tu u blizini. Ali, to zaista, nema veze.

Scena oproštaja sa unukom. Serija Vreme zla. Ovde Žarko igra svoga sina iz Korena, Vukašina Katića. Voli svom snagom svoju krv, unuka Vladimira, dete svoje ćerke Milene.

Vladimir odlazi u partizane. Noć je. Opraštaju se na stepenicama kuće. U džepu Vukašina Katića nalaze se dukati koje mu je spremio za put. Vladimir užurbano ode. Vukašin se seti da mu nije dao dukate. Potrči za njim s dukatima u rukama. Star je i tužan je i nada se da će sve, ipak, biti dobro. Pada od tog života koji mu ceo život izmiče. Pogledajte, ako vas stvarno zanima kakav je zaista život, dok gledate kako je toj sceni Žarko dao sve od svog. Daleko više od toga. Bio sam tu te večeri dok se snimala scena. Svedočio sam. I saznao. Ali to nije važno.

Živojin Mišić jaše u maglovitu zoru. Penje se iznad Milanovca ka Suvoboru. Ništa se ne vidi i napad možda neće moći otpočeti na vreme i to će biti kobno po tu poslednju nadu u moguću pobedu. Živojin Mišić prilazi drvetu hrasta, silazi s konja, klekne i krene da se moli. Bogu. Prirodi. Vasioni. Možda i sebi. Sve su nade, sav je život tu, u toj molitvi. General Mišić ustaje i penje se na konja. Magla se podiže i odlučujući napad može da počne. Pobeda je na dlanu, nebo se otvorilo.

Tog jutra kada smo snimali scenu molitve pod hrastom bilo je zaista maglovito jutro. Bio nam je, mislim, poslednji dan posle te duge avanture snimanja Vremena smrti. Magli smo se nadali, ali ono što nas je brinulo više je to da se magla podigne i da nakon te scene možemo da nastavimo snimanje drugih scena. Svaka druga opcija bila bi katastrofa za produkciju i ne bi završili ni tu scenu pod hrastom niti sve ostale scene sa Žarkom. Mnogo toga ne bi imalo smisla bez toga da se magla pojavi a zatim podigne i da se nebo otvori.

Žarko Laušević seo je na konja, prišao hrastu, kleknuo i pomolio se. Magla se podigla i nebo se otvorilo. U životu. I u umetnosti. Otvorilo se prekomerno.

Bio sam tu, pored. Svedočio sam. Ali to nije važno.