Hipnotišući sentimenti

                       P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Razmišljajući o tome šta Mihaila Pletnjova čini ovoliko izuzetnim među svim drugima, dolazite do njegovog jedinstvenog doticanja klavira, otkuda ona neponovljiva mekota i istrajnost zvuka, oni hipnotišući sentimenti što im ne nalazite traga u svetu van njegovog, virtuozna mašta, kao da i ne slušate zvuk koji proizvode prsti, već same misli. NJegov uvodni Betoven (Sonata br. 10 op. 14/2), recimo zgromljuje vas samim svojim početkom, tako ličnim i kao poigravajućim, da vam se čini kako je baš Betoven mora biti isto ovako svirao, sa toliko istančanih očaravajućih nijansi, osetljivim nervom žuboreći u tako vičnim juvelirskim dozama. Ta krasota pulsa, odjekujuće melodioznosti što se sliva u veliku pesmu genijalnosti Ludviga Vana, ta stabilnost ritma pride, uprkos mnoštvu čestica samosvojnog trajanja, da po njemu zbilja možete da navijete časovnik, zanosi vas u virove betovenovske bestelesne gimnastike u sred kojih ovaj pijanista, sa nepokolebljivim mirom kao da pritiska pažljivo dugmad na nekom misterioznom pultu kosmičkog broda iz snova.

I već ste se tako našli u svetu Betovenove Sonate br. 17 op. 31/2, toliko snažnog i jedinstvenog izričaja, sačinjenog od naoko krhkih, no neobične žestine zapravo krikova iz dubina, sve vreme kao da svaka ruka ponaosob ima čitavu jednu klavijaturu za sebe, ili kao da ih je najmanje tri na ovoj jedinoj. Podilaze vas dakle trnci od dohvatanja ovde one istinske Betovenove žile zvuka, onog damara koji podrhtava u takvim mikrogramažama i namah razbesnelim otkucajima, da vam je celo biće okupano ovom filozofijom tona, natčulnim ugođajem iza kojeg naizgled nema dalje, no onda opet Pletnjov vas prenerazi nečim novim i nedokučivim od finoće i raskoši u sluhu, da ostajete u stolicama nakon prvog dela, potpuno zgromljeni.

Aleksandar Skrjabin i njegova 24 Prelida op. 11 u drugom delu koncerta, pak, pomični su praznik raspoloženja – od ode radosti življenja, preko melanholične zapitanosti, sve na pogonu kakvih kotačića zvuka koji se kovrdžaju po vazduhu, razdirući još neupoznatim bolom vašu dušu, da na nju odmah potom stave razdragani melem umirenja. I onda još i dalje, strastveni obračun sa kakvim demonima, okončan pitomim tonskim krajolikom, ili uzburkanost srca prenapregnutog do pucanja, da ga zakrili kakav nenadani pokret sušte ljupkosti, neki umilni glasić iz nestvarnosti na koji se sručuje bura koja oporo vapi za razrešenjem, a onda ponovo sedanje na razvigorena vozila životne razdraganosti, sve okončano gromovitim interpunkcijskim usklikom za kraj ovog kataloga duševnih stanja, uhvaćenih u trenu. Plus dva bisa dok stojimo oduševljeni na nogama. Divan osećaj zaista, nakon toliko vremena.