Huan de la Rubija: Sintisajzer oponaša ono što orgulje već stolećima rade

Nastupao je u najznačajnijim koncertnim dvoranama širom sveta kao što su: Palata katalonske muzike, Nacionalni muzički auditorijum u Madridu, Koncerthaus u Berlinu, Gevandhaus u Lajpcigu, Elbfilharmonija u Hamburgu, Auditorijum Francuskog radija u Parizu, Marinski teatar i Filharmonija u Sankt Petersburgu. U Beogradu se predstavio kao virtuoz, aranžer i improvizator. Koncert su podržali Institut Servantes u Beogradu i Španska kulturna akcija (AC/E).

S Hunanom de la Rubijom razgovarali smo jutro posle beogradskog koncerta. Jedan od najvećih svetskih orguljaša govori za Danas o susretu s beogradskom publikom, izvođenju rane muzike nekad i sad, o važnosti muzičkog obrazovanja, ali i o njegovim budućim planovima.

Kako ste sastavili program za preksinoćnji koncert, kojim kriterijumom ste se vodili?
– Zapravo, najvažniji kriterijum prilikom izbora programa za orguljski koncert jeste instrument koji je na raspolaganju, u ovom slučaju orgulje koje je festival stavio na raspolaganje. Treba imati na umu da su sve orgulje veoma različite, pa u zavisnosti od mogućnosti koje taj instrument nudi, mi orguljaši biramo repertoar koji je najprikladniji upravo za te orgulje. Na kraju krajeva, uspeh koncerta zavisi od spoja tri elementa: izvođača, instrumenta i repertoara. Ako su ta tri u harmoniji, veća je verovatnoća da koncert uspe i da se publici svidi. Naravno, važan faktor je i publika, zato mislim da uvek treba prikazati sve mogućnosti instrumenta i da program treba da bude atraktivan i raznovrstan. Zbog toga sam izabrao dela koja sežu od baroka, recimo Baha, do minimalizma 20. i 21. veka, poput Filipa Glasa.

Koliko vam je vera važna i kako vas kao umetnika oblikuje i određuje?
– Mislim da sve stvari koje dodiruju srce, bilo da su religiozne ili emotivne prirode, na neki način oblikuju ličnost umetnika. Naravno da vera ima veliki uticaj. Vera ne oblikuje samo umetnika, već svakog čoveka. Orgulje su instrument koji je jako povezan s religijom, posebno u crkvama koje koriste orgulje kao sveti instrument. Ja sam se orguljama približio upravo zbog porodične tradicije i katoličke vere. Odlaskom u crkvu sam razvio osetljivost prema tom zvuku. Sada, često me pitaju: „Da li je neophodno verovati da bi se dobro svirale orgulje?“ To je već druga priča.

Da li se percepcija zvuka rane muzike promenila danas, u eri novih tehnologija?
– Rana muzika je doživela sasvim poseban razvoj, počev od šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, kada su se pojavile grupe i pojedinci koji su izvodili muziku po principima istorijske informisanosti, imali su uvid u izvore i dokumente. Sve to što se razvijalo tokom druge polovine 20. veka u 21. veku je prešlo u raširenu praksu koju nazivamo „istorijska informisanost“, što znači da poznajemo istoriju muzike, ali ranu muziku tumačimo za savremenu publiku. Dakle, to je istorijska muzika za uši 21. veka.

Koji se izazovi postavljaju pred umetnike koji izvode ranu muziku u 21. veku?
– Jedan od izazova jeste svirati za savremeno uho. Danas, umetnik izvodi klasičnu muziku u svetu kojim vlada tržište, a tu je konkurencija, muzika sa jakim decibelima, brzim efektom, jednostavnim emocijama. Zato je upravo obrazovanje ključni izazov, pre svega muzičko obrazovanje, senzibilizacija dece i ljudi da klasična i rana muzika ne bude nešto što im je strano od samog početka, jer ta muzika je ponekad teška za razumevanje.

Kako se u tom kontekstu promenilo uho slušalaca u 21. veku, posebno prema muzici koja se izvodi na orguljama?
– U zemljama gde su orgulje tradicionalno crkveni instrument, slušanje tog zvuka ljudi automatski stavljaju u religiozni kontekst. Ali danas se, međutim, orgulje se sve više posmatraju i kao koncertni instrument, sa velikom timbralnom i dinamičkom raznolikošću. Mnogi mladi koji su navikli na zvuke sintisajzera, kada čuju orgulje, kažu: „Ovo je kao sintisajzer!“ A zapravo je obrnuto, sintisajzer pokušava da oponaša ono što orgulje već stolećima rade.

Šta mislite o muzičkom pravcu „musiques du monde“ ili world music, odnosno muzike sveta? Ima li tu mesta za orgulje kao tradicionalni instrument?
– World music, odnosno tradicionalne muzike sveta, u današnjem globalizovanom svetu imaju ključnu ulogu jer nas vraćaju korenima svake kulture. U Španiji, na primer, postoji mnogo različitih regionalnih tradicija i instrumenata. Orgulje pripadaju kulturnoj imaginaciji određenih regiona. U nekim kulturama orgulje nemaju nikakvu tradiciju, pa publika reaguje sasvim drugačije, često sa čuđenjem ili bez naznaka prepoznatljivosti.

Pitam vas to u kontekstu Drugog vatikanskog sabora, koji je naglašavao inkulturaciju odnosno uključivanje elemenata lokalne tradicije u liturgiju.
– Jeste, ali istovremeno je Drugi vatikanski sabor zadržao i orgulje i renesansnu polifoniju kao osnovne liturgijske elemente. Ako se vratimo još dalje u istoriju, tu je i „Motu proprio“ pape Pija X iz 1903. godine, koji je zabranio upotrebu muzičkih stilova koji bi publiku mentalno premestili iz crkve u, recimo, operu. Cilj muzike u crkvi je da uzdigne duh i prati molitvu. Svaka kultura ima svoj način da uzdigne duh. Ako su za jednu kulturu to orgulje i renesansna polifonija – to je sasvim u redu. Ako su u drugoj kulturi to druge muzike – i to je potpuno u redu.

Koliko festivali poput beogradskog 25. međunarodnog festivala „Dani orgulja – Dies organorium“ pomažu očuvanju rane muzike i orgulja kao instrumenta?
– Apsolutno pomažu. Važno je da ovakvi festivali imaju dobru posetu i dobru promociju. Pre nekoliko decenija, orgulje su bile veoma marginalizovan instrument. Danas ovakvi festivali pokazuju da postoji verna i zainteresovana publika. Na preksinoćnjem koncertu crkva je bila puna, ljudi su čak sedeli na stepenicama. Zato je važno da se orgulje sviraju i u koncertnom kontekstu jer imaju ogroman repertoar koji zaslužuje da se čuje.

Koji su profesionalni izazovi pred vama i šta planirate u bliskoj budućnosti?
– Moja prva muzička vokacija bilo je izvođenje i imao sam sreće da sviram mnogo, da putujem i upoznam različite instrumente. Moji sadašnji izazovi su lični i profesionalni razvoj kroz muziku. Radim na sopstvenom interpretativnom pristupu, a takođe se bavim i dirigovanjem. Pre tri godine osnovao sam svoju baroknu orkestarsku grupu povezanu s Festivalom barokne muzike u Kataloniji. To je projekat koji mi donosi mnogo radosti i kome posvećujem puno energije.

Lična karta

Huan de la Rubija nastupao je u čuvenim katedralama kao što su katedrale u Kelnu, Berlinu, Vestministeru, Beču, Ženevi, Bogoti, Meksiko Sitiju, Tunisu i u crkvi Sen Sulpis u Parizu. Nastupao je kao solista i dirigent sa orkestrima kao što su Nacionalni orkestar Španije, Orkestar RTVE, simfonijski orkestri Galicije, Asturije, Kastilje i Leona i Filharmonija Bogote. Sarađivao je sa dirigentima kao što su Fransoa-Ksavije Rot, Salvador Mas, Sajmon Retl, Pablo Gonsales i Tjeri Fišer. Nedavno je osnovao orkesatr Orquestra del Miracle, čiji je debi nastup u junu 2023. godine sa oduševljenjem primila i publika i kritika. Sarađivao je i sa brojnim solistima, među kojima se ističe kontratenor Filip Žaruski sa kojim je snimio kompakt-disk Svete kantate (Erato, 2016), nominovan za nagradu Gremi, i pijanista Marko Meskida sa kojim je osnovao projekat Bach&Forward. De la Rubija se specijalizovao za improvizaciju uz neme filmove (Faust, Nosferatu, Metropolis, General i Kabinet doktora Kaligarija). NJegova diskografija uključuje značajne snimke posvećene J. S. Bahu, A. de Kabezonu (na Hauslaib klaviorguljama iz 1590. godine koje se nalaze u Muzeju muzike u Barseloni), kao i snimak zabeležen na orguljama Katedrale u Bogoti.