Hubač odgovorio Stefanoviću: Njegovi tekstovi imaju „potencijal istine poput biografije“

Odgovor dramaturga Željka Hubača prenosimo u celosti.

Ne znam odakle da počnem povodom paškvile koju je na portalu Danasa objavio repertoarima ovdašnjih teatara nepoznati dramski pisac Zoran Stefanović?

Krenuću od naslova:, njemu lično nikada nisam ponudio svoje drame za objavljivanje. Naime, drame se nude pozorištima, da ih igraju, kao i dramatizacije i adaptacije, meni su ih odigrali šezdesetak puta, sa manje ili više uspeha.

O svemu tome možemo, zarad utvrđivanja istine, da popričamo na sudu, ili ako mu je draže – jer sebe predstavlja kao „raba božjeg u službi umetničkog direktora Narodnog pozorišta u Beogradu NP“ – možemo i na onom svetu.

Na ovom ubuduće nećemo, a zbog čega, o tome ću na kraju teksta.

Kad smo kod istine, Stefanović, koji se predstavlja da je poput Nušića predsednik Udruženja dramskih pisaca ove zemlje, kaže da je „na jedan miran, redovan i birokratski način, na neodređeno vreme i bez kontroverze, imenovan za umetničkog direktora drame“!?

Ne bih o kontroverzama, ali bih o tome da ne postoji pravno valjan način da čak ni ova uprava Narodnog, koja je na nezakonit način zatvarala Pozorište, na neodređeno vreme postavi Stefanovića za umetničkog rukovodioca Drame da bi on do penzije pokušao da „ozdravi jednu divnu kuću“ čiji, pak, aktuelni repertoar do svoje 57. godine nije čak ni pogledao.

Stefanović tvrdi da ga „ove zime ne ispuštam iz usta“ u javnosti, a istina je da sam samoinicijativno samo jednom na facebook-u reagovao na njegovo imenovanje i to pre svega zbog blamantne objave na sajtu Narodnog, upriličene povodom postavljenja novog direktora Drame.

Ostalo su bili odgovori na pitanja novinara i to šturi, jer ne smatram da Stefanoviću treba davati na značaju.

E sad, zašto on dobija prostor da na portalu „Danasa“ polemiše sa mojim postom na facebok-u, to je pitanje za urednika, ali mene primorava da upoznam čitaoce i sa onim delom mog komentara koji Stefanović nije pomenuo u svojoj paškvili.

Naime, 20-og januara sam na svom profilu preneo tekst sa zvanične internet prezentacije Narodnog pod naslovom „Umetnički direktor Drame Narodnog pozorišta u Beogradu stupio na javnu dužnost na Bogojavljenje, na pomenu Branislavu Nušiću“ i tim povodom sam napisao sledeće:

„Ovaj tekst je, verovali ili ne, objavljen na sajtu Narodnog pozorišta u Beogradu.

Zli jezici kažu da ga je napisao novi direktor Drame lično, zajedno sa svojom izjavom, ne znam da li da im verujem.

Šta ću kad sam po prirodi nepoverljiv.

Uz uvod i izjavu, tu je i romansirana biografija novog direktora nastala iz pera osobe o kojoj ne znam puno. I

Iz te biografije mogu da zaključim da za ovih tridesetak godina profesionalnog rada u pozorištu nisam dovoljno pažljivo pratio ovdašnju teatarsku scenu, jer da jesam valjda bih znao nešto o tome da je novi direktor Drame Zoran Stefanović zvani Kiza ’svrstan u ključne srpske i slovenske dramske pisce epohe’ te da pripada grupi ’svetskih pionira kibernetičke kulture i digitalizacije u kulturi’.

Nisam znao ni da je odbijao značajne funkcije u Saveznoj vladi SRJ nakon 5. oktobra 2000-te i to mi je dalo ideju da razmislim o tome da svojoj biografiji pisca pridružim nprm. podatak da sam odbio mesto upravnika zgrade u kojoj živim.

Što bi rekli ljudi – spram sveca i tropar.

Ophrvan neznanjem sa kojim se suočih čitajući ovaj gabaritan novinski uradak službe Marketinga Narodnog pozorišta u Beogradu, ipak ću smoći snage da sa vama podelim nekoliko činjenica:

Tzv. Udruženje dramskih pisaca Srbije ne okuplja naše značajne dramske pisce, kaže zakonodavac koji je ovoj skupini oduzeo pravo reprezentativnosti iz domena zaštite dramskih pisaca (zbog čega su, nprm. izgubili pravo predlaganja kandidata za članove REM-a u kategoriji scenskih i izvođačkih umetnosti) a na neki volšeban način ovo Udruženje ima reprezentativnost iz domena izdavaštva (dakle štiti prava lektora, korektora, urednika i sl).

Ne znam šta bi o tome rekao pokojni Nušić koji je, kako nam reče Kiza, umro na isti verski praznik kada je on postao direktor Drame. Bog se javi!“

Nakon ovog sledi deo teksta sa kojim Stefanović polemiše. Zašto samo sa tim delom meni je jasno, a nadam se da je sada jasnije i čitaocima Danasa.

Zbog iskrenih prijatelja koji su me savetovali da to ne činim, meni je žao što učestvujem u ovako besmislenoj polemici, ali pisci paškvila uvek računaju sa tim da pristojan svet neće sa njima da se valja po blatu. E pa, mi južnjaci smo borci i po cenu pristojnosti.

I na kraju da kažem i to zašto s Stefanovićem neću više polemisati na ovu ili bilo koju drugu temu izvan službene komunikacije.

On u svojoj paškvili pominje Goricu Mojović tvrdeći da je ona moja „duhovna majka“.

Tu gospođu poštujem jer se, kad je bila u prilici, založila da se beogradski teatri izgrade i opreme, a nijedan od objekata za čiju je izgradnju bila odgovorna nije se, poput nadstrešice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, srušio.

Ali ona nije moja „duhovna majka“.

Taj atribut, i mnogo više od toga, zaslužuje Žiža Barać Hubač, divna, talentovana i čestita žena koja me je od mog šestog meseca života prihvatila i odgajala kao svog sina i zbog koje svakoga jutra preispitujem svoje postupke.

Čitaocima portala Danasa obećavam da ubuduće neću odgovarati na bilo šta što Zoran Stefanović napiše o meni jer svako njegovo pisanije ima potencijal istine poput njegove biografije objavljene na sajtu Narodnog pozorišta u Beogradu.