Hvala Bogu što je gotovo!

1. Zapaženi solistički nastupi RRA s deklarisanim ciljem pravljenja reda u etru definitivno su obeležili godinu za nama – neki koji su i imali štogod programa nisu dobili dozvole i zatvoreni su (uz malu pomoć prijateljski nastrojene policije), ali smo dobili nove nacionalne televizije od kojih je jedna (Fox, naime), do same novogodišnje noći emitovala program koji je na nivou neonske reklame i od koga su čak zanimljiviji i ekrani na kioscima. Kao i toliko puta dosad, umesto dramatičnih promena na obe nove nacionalne televizije stigle su serije iz sedamdesetih – iz perioda kad je malo ko imao kolor TV. Šta mali Perica smatra svežim programom.
2. Menjam ženu, podvodim kćerku, ženim se ili pravim budalu od sebe… pravi su hitovi na domaćim televizorima. Svaki rialiti bolji je od realnosti. Epilog osporavanog i „tiražnog“ Velikog brata stigao je s Novom godinom. Nacija koja je strepela, izjašnjavala se tokom dugih jutarnjih sati u kojima su ukućani spavali, a dokon svet to posmatrao uz sijaset poruka, katkad i nepristojnih, glasala je za najpristojnijeg ukućana-finalistu koji ne ulazi u konflikte, kupa se u gaćama i katkad se oseća kao ćirilično slovo „Š“ s tri kuglice. Glede ovog programa nisu se oglasili još samo Koštunica i Tadić. Da je Lilić na vlasti, verovatno bi njegova služba već koji minut nakon ponoći uputila čestitku pobedniku.
3. Smanjenjem TV kanala tek je neznatno smanjena konkurencija kad su u pitanju „smatrajuće glave“. Ono što je ostalo (čast izuzecima) uglavnom je namenjeno promociji voditelja – manje je bitno šta sagovornik ima da kaže (ko ga, bre, šiša, nije on doš‘o da bude pametan, nego zato što ga je pozvao pametni voditelj bez čije milosti je gost bedni crv, niko i ništa). Uprkos tome, malo je emisija koje traju taman onoliko da gledalac pomisli da bi uživao u još kojem minutu. Uglavnom traju toliko da i najuporniji pomisle: „Hvala Bogu što je gotovo!“ Ova godina je trajala taman koliko treba. Hvala Bogu što je gotova. Možda se nešto i desi.