Imre Szabó: Niko nije terao narod da plače za Titom 1Foto: Aleksandar Gazibara

Izložba fotografija „Državnička sahrana, sahrana jedne države“, koju potpisuje fotograf Imre Szabó (65), biće otvorena 4. maja u 19 časova u Alternativnom umetničkom prostoru „Kvaka 22“.

Ova izložba posvećena je dešavanjima nakon smrti Josipa Broza Tita, 4. maja 1980. godine i označiće početak manifestacije Beogradski mesec fotografije.

* Zašto ste odlučili da radite ovakvu izložbu i zašto baš taj događaj?

– Bili smo na jednoj izložbi u Salonu Muzeja savremene umetnosti koja je bila posvećena sletu, štafetama za Titov rođendan, gde je umetnica upotrebila nečije dve ili tri fotografije i nije ih potpisala. Čak je napravila i dve ili tri intervencije, presnimila, povećala… Onda sam se ja dosta namrštio na tu ideju, mada je ona moja prijateljica i priznata umetnica. Rekao sam da je mogla i od mene da uzme te fotografije, pa makar da me potpiše, na šta je moj prijatelj David Pužado, koji je i kustos ove moje izložbe, upitao – a šta ti to imaš? Rekoh mu da imam ne baš dodelu štafete Titu, ali imam poslednji slet koji je napravljen. Krenuo sam da čačkam po materijalu i setim se da imam nekoliko filmova sa Titove sahrane i ponudim mu taj materijal da uklopi, da ne budu dosadne slike sa tog sleta, na kojem sam čak radio i panoramskim fotoaparatom. Kako bi klinci rekli, David otkine na ove slike i kaže – pravim ti izložbu sa ovim u Barseloni. Rekoh – baš super, taman da vidim Barselonu. Međutim, ta izložba u Barseloni je propala, pa je onda bila ideja da bude na 40 godina od Titove smrti u galeriji Kvaka 22, ali prošle godine za 4. maj nismo mogli nigde da idemo zbog vanrednog stanja, pa se odustalo od toga. Onda smo se dogovorili da to bude 40 plus jedna godina. I zamalo da bude, ali po programu je ostalo da bude 4. maja, kad je Tito umro.

* Samoinicijativno ste otišli tog dana da fotografišete Titovu sahranu?

– Prilično su mi bleda sećanja na to, ali mislim da sam morao da odem da kupim sako koji nisam imao. To znači da mi je ipak urednik fotografije rekao – izađi na ulicu i slikaj, samo ne možeš tako, nego moraš da obučeš sako. Rekao sam – ja nemam sako, a on mi je odgovorio da odem i da kupim. Sećam se da sam otišao u Kluz i kupio sako koji sam samo tada i obukao. Takvo je vreme bilo, pa su reporteri u redakcijama morali da imaju odelo. To smo zvali teget sako, sive pantalone i bela košulja i kravata ako se odluči da se ide u skupštinu ili na neka tako zvanična mesta. Bilo je obavezno takvo oblačenje. Mislim da sam prvi reporter koji je u skupštinu ušao u farmerkama, ali zahvaljujući tome što je bila nekakva gužva na ulazu u skupštinu. Prvo su pustili strane reportere a ja sam razgovarao sa nekim novinarima sa nemačkog govornog područja i mislili su da sam njihov, pa su me „ugurali“ unutra. To su bila takva stroga vremena i mislim da to i treba poštovati.

Imre Szabó: Niko nije terao narod da plače za Titom 2
Foto: Imre Szabó

* Šta pamtite od tog dana kada ste snimali sva ta dešavanja?

– To su bili dani bola i tuge. Dolazili su ljudi iz čitave Jugoslavije i sveta na ispraćaj Tita. Bile su pune ulice ljudi. Trg ispred Glavne železničke stanice je bio prepun ljudi. Čitav grad je bio prepun uplakanog naroda i to se vidi na fotografijama. Bio je ogroman red i ljudi su strpljivo čekali da prođu pored kovčega i odaju poštu. Siguran sam da su to bila iskrena osećanja, ne sendvič varijanta nego iskrena osećanja.

* Da li ste imali priliku da uđete u Skupštinu gde je bio izložen kovčeg sa telom Josipa Broza Tita?

– Jesam, ali kao građanin. Imao sam potrebu da prođem, a imao bih i danas potrebu da prođem. Kod nekog od kolega sam ostavio fotoaparat, pošto bez akreditacije se nije moglo ući na te ulaze sa fotoaparatom. Imam sliku u glavi kako je to izgledalo i tog mira u sali, ali nisam mogao da fotografišem. Naravno, čim sam izašao nastavio sam. Jako je zanimljivo da je malo foto-reportera radilo ulicu, odnosno niko iz Ilustrovane Politike. Kada su pravljene knjige – jedna u Zagrebu – Bilo je časno živjeti s Titom, a druga u Ljubljani – Poslednja Titova bitka, i kada su dolazili Mladen Tudor iz Zagreba i Joco Žnidarčič iz Ljubljane i jedan i drugi su uzeli najviše fotografija od mene, a tada je to prilično dobro honorisano, pa je to izazvalo ljubomoru i bes kod kolega, jer eto, ovaj mali je pokupio sav kajmak, a mi smo onoliko radili. A oni su imali akreditacije i radili su na važnijim mestima.

* Pamtite li neki komentar, reakciju građana?

– Ne, bila je potpuna tišina i samo se čulo šmrcanje u čitavom Beogradu. Tišina i šmrcanje. To pamtim. Neki glasan govor ne, a mislim da ga nije ni bilo. Ljudi su sami u sebi to nosili. Videće se na izložbi da je tu bilo mladih koji su priskakali starijima u pomoć, davali im vodu, dovodili ih do klupe da sednu da se odmore… Praktično, na fotografijama ima i popova i stranih državnika. Zanimljivo je da sam dijapozitive koje sam snimio srednjeformatnim fotoaparatom morao da ostavim u redakciji i nažalost oni su nestali u nekoj od selidbi Ilustrovane Politike. Očigledno da sam ja ovo, pošto je ostalo kod mene, snimao kao crno beli materijal i to nikog nije zanimalo i imao sam jedan kolor-dijapozitiv film, koji nije bio Kodak, što znači da je bio moj privatni i da sam se zato usudio da ga zadržim. Sa njim sam napravio fotografije državnika kako izlaze iz skupštine. Recimo, odabrana je Margaret Tačer, tu je bio Helmut Šmit, sve velike face iz sveta su tu bile tog dana.

Imre Szabó: Niko nije terao narod da plače za Titom 3
Foto: Imre Szabó

* Kako ste lično doživeli Titovu smrt?

– Sa velikom tugom i osećanjem žalosti. Nije mi padalo na pamet da bi moglo da dođe do rata, krize i da možemo da dođemo u ovakvu fazu zlog kapitalizma u kom smo danas. Tada je bilo, ako si vredan i dobar, moći ćeš da napreduješ, dobićeš stan, radićeš do penzije, otići ćeš u penziju i ići na pecanje… To su bila takva vremena, a danas kad se zaposliš ne znaš da li ćeš prekosutra da radiš u istoj firmi i da li ćeš stati na žulj menadžeru ili merčendajzeru i moći će da te otpuste. Tada sam već bio primljen za stalno u Ilustrovanu Politiku, u februaru 1980. Zanimljivo je da su me, kad su me primali, pitali šta bih da radim, a ja sam rekao šta ne bih a to su bili sport i estrada. A Ilustrovana je zasnovana baš na tome kao porodični magazin. To što sam ja želeo nije interesovalo nikoga od kolega, pa sam tako uleteo u takozvanu političku fotografiju. Već 1981. sam imao veliko ime sa naslovnom stranom sa fotografijom – Kuća na prodaju, koju smo objavili u Ilustrovanoj. I tu sam zapečatio svoje ime u profesiji.

* Da li ste imali priliku da upoznate Tita?

– Ne, ja ga izbliza nikad nisam video. Jednom samo iz kola kada se 1975. vraćao odnekud. Deca su tada mahala zastavama. Ona jesu tada izvođena iz škola i obdaništa kad je Tito prolazio, ali i to je za mene bila svečana atmosfera. Ja sam dete sa sela, sa salaša. To je izdvojena sredina od sela i za mene je to tada bilo veličanstveno. Nisam rođen na asfaltu velegrada.

* Kako vam danas izgleda to što se ljudski i istorijski osporava taj period?

– Ljudski, za mene, apsolutno ne može da se ospori. Rođen sam u porodici koja je govorila mađarski i išao sam četiri razreda u školu na mađarskom jeziku, a kad više nije bilo te škole, odlučio sam da pređem u školu na srpskom jeziku, praktično ne znajući ništa od jezika. Naučio sam srpski jezik, pomalo i iz inata, jer su me ismevali što ga ne znam. Od tada do danas nisam imao nikakav problem u zajednicama u kojima sam živeo, osim jednom u Zagrebu kada su mislili da sam Srbin zbog mog narečja. To je bilo vreme kada smo svi bili jednaki i svi imali mogućnost da se školujemo. Moji roditelji su bili siromašni, zemljoradnici i ja sam odlučio da se školujem. Oni to nisu mogli da plate, a ja sam mogao sam da zaradim od fotografije da se školujem. Slala mi je i majka novac, pošto bi vikendom prodavala piliće na pijaci. To su bila takva, obezbeđena vremena, a danas imam utisak da je sve neobezbeđeno, pa čak i moj odlazak u penziju, koji će biti za mesec i po dana, a ništa nije obezbeđeno. Tada je bilo mnogo uređenije, bezbednije i jednostavnije da se živi. Jako je lep naziv izložbi dao David, jer to jeste bila, mada tada nisam imao taj osećaj, sahrana te države u kojoj sam se rodio. Odnosno, prvi koraci u povorci sahrane države u kojoj sam se rodio.

* Da li ste očekivali da će se Jugoslavija raspasti u krvavom ratu?

– Ne, ne, pa čak nemam rat u Sloveniji (na fotografijama – prim. aut.), iako sam sva područja obišao, jer sam bio uveren da će da izbije na Baniji. Bio sam po šumama na Baniji, a kada se desilo u Sloveniji, nisam mogao da uđem, jer su zatvorili granicu. To su bila zanimljiva vremena. Mogao sam da putujem gde sam hteo, takvu sam slobodu imao u redakcijama u kojima sam radio. Tako sam radio i dok sam radio u Vašem listu, Danasu.

* Proveli ste dosta vremena po ratištima?

– Jesam, iako sebe ne smatram ratnim reporterom već reporterom koji odlazi na događaje koji su u ratnom okruženju. U okviru meseca fotografije biće razgovor o ratnoj fotografiji i govoriću o tome.

* Kako gledate na ovaj današnji uspon nacionalne mržnje prema svima koji se ne prezivaju na ić?

– Meni je tri puta, između ostalog i zbog toga, držana cev na čelu. I ta cev je prilično hladna a sam centar prilično vruć. Takav je psihički osećaj. To su događaji iz ratova koje sam doživeo. Ja i dalje nemam problem. Nisam na ić i čak insistiram da mi se prezime piše izvorno – Szabó. Verovatno to zavisi i od pristupa određene osobe. Žalosno je to. Naročito je žalosno što je iz komunističkog ubeđenja nastalo ovoliko ljudi koji su kvazireligiozni, koji se krste i padaju ničice u gradskom prevozu kad prolaze pored crkve. To je jedna forma kojom se želi pokazati da su oni bili oduvek to. Svako preterivanje je negativno. Ni u čemu ne treba preterivati.

Centralna fotografija

* Slikali ste i Jovanku Broz?

– Ta fotografija je nastala 18 godina kasnije, 1998. godine. David ju je odabrao kao bitnu i ona će biti centralna fotografija izložbe. Ni nju nikada nisam sreo, sem tada na događaju.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

5 reagovanja na “Imre Szabó: Niko nije terao narod da plače za Titom”

  1. Proslo je dugo vremena od kada je u Srbiji plakalo bar milion clanova familije za nevino stradalima u ime ideologije. Na to se zaboravilo.
    Izbrisano iz secanja nebi li se ukaljao lik i delo “ najveceg sina naroda“.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.