INTERVJU Aleksandar Radivojević: Konačno smo kolektivno shvatili da živimo u nekoj verziji pakla

Njegovu „Karmadonu“ festival u Torontu, jedan od najuticajnijih pored Berlina, Kana, Venecije, na kojem je doživela svetsku premijeru u zvaničnoj selekciji, u okviru prestižnog programa Midnight Madness („Ponoćno ludilo“), opisao je rečima: „Bog je stvaran – i veoma nezadovoljan čovečanstvom“.

Radivojevićev satirični horor triler koji je žanrovski i crna komedija sa malo melodrame i mjuzikla, na Dark Nights Film Festivalu u Sidneju osvojio je nagrade za najbolji igrani film i najbolji scenario, u Njujorku, na Brooklyn Horror Film Festivalu nagrađen je za najbolji scenario u okviru selekcije Dark Matter, i za protekla tri meseca prikazan je na još osam festivala u Evropi, Americi i Australiji.

„Karmadona“ će nas „istovremeno i rasplakati od smeha i plašiti“, kako su je opisali neki svetski kritičari, i sudeći prema društvenim mrežama najiščekivaniji je naš film u ovoj godini, a premijerno ćemo ga gledati u najdužoj noći u godini, u nedelju 21. decembra, u okviru svojevrsnog maratona Najduža noć filma, u 21.30. u Sava centru.

Jedan od naših najbeskompromisnijih i najprovokativnijih autora, najpoznatiji kao scenarista „Srpskog filma”, „Čarlstona za Ognjenku“, TV serije „Crna svadba“.., koga pamtimo i kao autora kultne TV emisije “Šok koridor” na nekadašnjem ART kanalu, govori za naš list o „Karmadoni“, zbog čega je sve „Bog nezedovoljan nama“, kako su pale sve naše maske, lične, društvene, političke, i kako se konačno kolektivno budimo…

Dočekali ste, napokon, i premijeru svog prvog dugometražnog igranog filma, a ni ona se ne bi desila da nije bilo samostalne produkcije kuće Digimedia i producenta Predraga Popovića. Koliko je „kuriozitet“ što se u vašim godinama, posle četrdesete, tek sada predstavljate debitantskim filmom, iako ste već poznati i cenjeni autor i u međunarodnim krugovima, šta to govori o našim filmskim prilikama, i koliko vam u tom smislu znači „Karmadona“ i uspeh koji je već doživela na svetskim festivalima?

– Za jednog scenaristu nije neobično da kasnije debituje kao reditelj ni na svetskom planu, ali u našim produkcionim (ne)uslovima potpuno je normalno da reditelj startuje sa zakašnjenjem, ako mu to uopšte i pođe za rukom. Haos i nasumičnost koji diktiraju naše lične i profesionalne živote, diktiraju i filmsku produkciju. Mojoj generaciji je, po slobodnoj proceni, oteto deset do petnaest godina života tokom devedesetih. Neki od mojih kolega i savremenika nikada nisu ni uspeli da formiraju vlastite biografije na adekvatan način, i za to imaju više nego razumno opravdanje.

Živimo na groblju ugušenih talenata i mogućnosti, a ono što ispliva na površinu uglavnom je više posledica ambicije i kompromisa nego stvarnog kvaliteta. U tom kontekstu, ja sam sada, zahvaljujući Predragu Popoviću koji je producent kakav nam je ovde preko potreban, zaista privilegovan i neizmerno zahvalan zbog toga.

U Najdužoj noći filma, pored „Karmadone“ premijerno će biti prikazan i „Izlet“ Nenada Pavlovića, koji je posveta Crnom talasu i velikim autorima koji su ga stvarali. Ali, iako su oni za tadašnju partiju bili „nepodobni“, država je ozbiljno ulagala u kinematografiju, u vašim godinama oni su za sobom već imali po tri – četiri filma, njihovi filmovi su prikazivani i osvajali nagrade na svetskim festivalima na kojima je publika mogla da vidi i drugu stranu našeg „socijalističkog raja“, iako su ovde mnogi od njih bili „bunkerisani“. Kako komentarišete tu epohu koju smo definisali „političkim jednoumljem“, a u kulturi kao Periklovo doba, u odnosu na današanje prilike kada se i film i čitava kulturna scena sahranjuju?

– Najbitnija stvar je da produkcija postoji, u pravom smislu te reči – da se filmovi kontinuirano proizvode kao kulturni prioritet države, a ne kao poslednja rupa na svirali. Takva, prava produkcija i potreba za njom je tada zaista postojala, i u tom kontekstu čak i izvestan stepen opresije i cenzure mogao je da radi za vas, ako ste bili dovoljno lucidni kao autor da je tretirate kao datost, i inventivni da je eventualno okrenete u svoju korist.

Ne prozivajte eksplicitno Tita i Partiju, i sve ostalo je praktično bilo dozvoljeno – to iz ove perspektive zaista deluje kao Periklovo doba. Danas, kako bi vam država finansirala film (a ne finansira ga čak ni u potpunosti, već samo delimično) vi morate da prođete kroz niz „toplih zečeva“, lobiranja i akrobacija, posle kojih ste teško u stanju da snimite i TikTok video, a kamoli celovečernji film.

„Karmadona“ se na našim društvenim mrežama od same premijere u Torontu upoređuje sa „Srpskim filmom“ Srđana Spasojevića iz 2010. za koji ste pisali scenario, a deo nove generacije odnegovane u radikalskom duhu „nebeskog naroda“, koje nisu ni videle ovaj film, odmah su krenule sa napadima. Da li vas je to iznenadilo?

– „Srpski Film“ je od izlaska napadan sa svih mogućih strana, i od „naših“ i od „njihovih“, tako da me tu ništa više ne iznenađuje. Zapravo, mi smo jedini zaista uspeli da ujedinimo Srbiju –protiv sebe. Toksična kombinacija naslova i sadržaja tog filma je jednostavno toliko neprihvatljiva i „uvredljiva za opšti ukus“ da će vas čak i najveći liberali gledati sa gnušanjem. I poznanici i prijatelji će se okretati od vas na ulici, a kamoli oni koji vas napadaju isključivo iz tzv.nacionalne perspektive. Svejedno, film je postavljen kao slika naše psihološke realnosti, a vremenom se bogami dokazao i kao naša vrlo
izvesna budućnost.

Iako je „Srpski film“ od nekih od najvećih autora današnjice dobio sjajne kritike – Tarantina, Voltera Hila, Fridkina, Mensona…, koji su u njemu prepoznali beskompromisna društvenu kritiku koja globalno ukazuje gde srlja savremeni svet, vi, i cela ekipa ovog filma doživeli ste ovde nezapamćene napade. Šta je to što je toliko „udarilo u stomak“ deo javnosti, i koje su bile posledice te histerija na vaš dalji rad?

– Jednostavno, „ubi me prejaka reč“. Ekstremna metafora u spoju sa naslovom je Molotovljev koktel koju niko nije u stanju do kraja da popije. Mi još nismo navikli da na pravi način razlikujemo fikciju od stvarnosti, i zato sve shvatamo previše lično. I svoje probleme, i svoje lične stavove i zablude. Nismo sposobni privremeno da se izmestimo iz svoje pozicije kako bismo bolje mogli da sagledamo fiktivnu verziju sebe. Kao da se niko više ne seća Markiza De Sada, Džonatana Svifta i Embrouza Birsa, pa i Domanovića, koji su bili vrsni satiričari svog vremena, i takođe koristili ekstremne slike kako bi se izrazili.

Mi smo još uvek narod koji dočekuje glumicu iz popularne latino sapunice kao lika koji ona tumači u seriji, tako da uopšte nije čudo što su na nas gledali kao na državne neprijatelje koji su direktno udarili na Srbiju i njenu decu, a ne one koji zapravo istupaju u njihovu zaštitu. Sve to nas je dodatno izolovalo, i na prećutan način „kanselovalo“, dok to još uvek nije postojalo kao moderan termin. Završio sam u poziciji sličnoj odmetnutom „kreatoru sadržaja“ koga u „Karmadoni“ tumači Sergej Trifunović.

U nekom „krokiju“, taj film je bio metafora društvene i političke pornografije koja se „stacionirala“ u našim životima od 90-tih godina. Posle više od tri decenije, gde smo danas?

– Upravo na tom stupnju gde je film bio u narativnom i stilskom smislu tada, mi se sada nalazimo u stvarnosti. Ta stvarnost više nije čak ni lokalnog tipa, već se proteže na dobar deo sveta. Politika je uvek bila pornografija sama po sebi, gde se prikriveni interesi kapitala prodaju kao moralne vrline i opšte vrednosti – a medijska i društvena slika je samo njen prirodni produžetak. O tome upravo govori i „Karmadona“.

Izjavili ste da se „Karmadona“ naslanja na našu stvarnost kroz nadirektniji pristup. Možete li da kažete nešto više o tome: šta je ono što je danas najdominantnije u toj stvarnosti?

– Svi smo se sistematski izolovali u vlastite „bablove-mehure“ ličnih okruženja i preokupacija da bismo lakše podneli toksičnu stvarnost, a to nas čini nesposobnima da osvestimo kako i oni koji imaju drugačije shvatanje života egzistiraju pored nas. Štitimo se od konfrontacije na sve moguće načine, i negujemo svoju anesteziranost društvenim mrežama i tzv.“humanim“, „toplim“ sadržajima samo kako bismo ostali u iluziji da smo okruženi istomišljenicima, i da u nama nema mržnje, „pravedničkog“ besa i potencijala za nasilje. Kad se ti mehuri rasprsnu, dolazi do sudara dijametralno suprotnih stvarnosti, koji „Karmadona“ i opisuje.

U tematskom smislu, da li je „Karmadona“ na neki način nastavak „Srpskog filma“?

– Uvek se bavim sličnim temama, tako da je pojedinac i njegova manipulacija od strane sila koje su iznad njega, u poziciji lažnog
autoriteta, moja večna preokupacija. S te strane, „Karmadona“ se tematski nadovezuje na „Srpski Film“, ali temu tretira sa mnogo više otvorene ironije i humora. Sad kada smo svi kolektivno shvatili da živimo u nekoj verziji pakla, možemo malo i da se zabavimo i zbijamo šale na sopstveni račun.

Simbolični naslov filma „Karmadona“ „preveli“ ste kao bogorodica koja donosi, naplaćuje – pravdu, a o temama kojima se bavite – slobodi, identitetu, obračunu sa korumpiranim kriminalnim društvom.., govorite horor estetikom, satirom, groteskom. Da li su to žanrovi koje mi realno živimo?

– Naš konstantni nesporazum sa realnošću je groteskan i smešan, i on diktira žanrove koji se prepliću u našim životima. Horor je kada shvatite da svet nije onakav kakvim ste ga zamišljali, nego nešto sasvim suprotno, i neprijateljski nastrojeno prema vama. Razbijanje ličnih iluzija je uvek traumatično, moja vodeća ideja kao autora je da taj osećaj prenesem na film.

Šta u ovom trenutku čini vrhunac tog horora u kojem smo sa ovom vlašću već četrnaest godina?

– Sve maske su pale, i konačno više ne možemo da gledamo oko sebe ružičastim naočarima, ma koliko bismo to voleli, i ja mislim da je to generalno pozitivna stvar, bliže nekom opštem buđenju. Veći problem je bio kada je naša politička stvarnost bila uvijena u ukrasni papir lažne korporativne učtivosti i moralizma, pa nismo jasno mogli da dešifrujemo šta se iza toga krije. Sada su sve razlike, potisnuta neprijateljstva i animoziteti toliko izašli na površinu, da to svima pruža kristalno čist uvid u pravo stanje stvari, nadam se.

I studenti u protestu, kao i građani koji ih podržavaju, takođe žele da donesu i naplate pravdu, i na miran način (za razliku od vašeg filma), već godinu dana se obračunavaju sa koruptivnim režimom i društvom. Da li ste pišući scenario za „Karmadonu“ imali futurističku „viziju“ ovih događaja?

– Uvek se trudim da kao autor gledam barem pet minuta u budućnost, što može biti i problem, ako većina gleda ispred sebe sa većom
dozom optimizma od mene, što je obično slučaj. Ljudi su veoma skloni samozavaravanju, kao što smo već utvrdili. Ja se trudim da prvo
zamislim najgori mogući scenario situacije sa kojom se suočavam, kako posle prekasno ne bih doživljavao samoosvešćivanje na preterano neprijatan način. Konstantno sa tim na umu i osmišljavam ono što pišem, pa nije ni čudo da se to posle može čitati kao predskazanje. Pesimista je obično uvek u pravu, nažalost.

Šta je ono najvažnije što su studenti doneli i pokrenuli svojom pobunom i protestima, i da li kroz njih napokon doživljavamo katarzu?

– Kao autor, „kreator dramskog sadržaja“ duboko verujem da se katarza može doživeti samo kroz što jaču i direktniju konfrontaciju, što se, nadam se, iz mog rada može i videti. Ta konfrontacija je obično veoma traumatičan i nasilan proces – ali ako preživite, verovatno ćete imati i čemu da se radujete, barem do sledećeg sukoba.

Lolić, više od glumca

U „Karmadoni“ ćemo kao glumca premijerno gledati pozorišnog reditelja Miloša Lolića, koji se upravo upisao u istoriju Bitefa kao inicijator i kreator gerilskog 59. Ne:Bitefa. Kako se Lolić našao u vašoj glumačkoj ekipi?

– To je veoma kompleksna rola za koju sam znao da mi je potreban neko ko je „više od glumca“, i na kraju sam shvatio da to mora biti on ili niko. Miloša poznajem već godinama kao prijatelj i saradnik, znam koliko on duboko promišlja glumu i projektuje se kroz svaku ulogu koju režira. Njegova pojavnost i izražajnost ga već čini idealnim licem za film, ali on je mnogo više od toga. Pored vanrednog intelektualca i sjajnog režisera kakav već jeste, siguran sam da će postati i punokrvna filmska zvezda.

Naknadno plaćanje na „Ćupriji“

Ovu godinu u kulturi obeležavaju nezapamćeni udari – zatvaranje Narodnog pozorišta, represija prema glumcima, umetnici na crnim listama, „bunkerisanje“ TV serija na RTS-u, otkazivanje Festa, cenzurisanje Bitefa,  pa smo  umesto 59.  institucionalnog festivala imali 59. gerilski Ne:Bitef… Po čemu ćete vi pamtiti ovu godinu?

– Ja sam imao tu sreću da dobar deo godine provedem izolovan u montaži i post-produkciji „Karmadone“, koja je kulminirala svetskom premijerom filma u zvaničnoj konkurenciji TIFF-a (Toronto International film festival), pa je kreativni proces uspeo da izdominira nad svim neprijatnostima koje su se dešavale izvan toga. Pitam se samo da li ću za tu privilegiju tek naknadno platiti na „Ćupriji“?

Glumačka ekipa 

U glumačkoj ekipi „Karmadone“ su i Jelena Đokić, koja igra glavnu junakinju, Sergej Trifunović, Milutin Mima Karadžić, Milica Stefanović, Miloš Timotijević, Petar Strugar, Branislav Jevtić, Jovo Maksić, Dušanka Stojanović Glid, Tamara Šustić, Ivan Đorđević, Igor Filipović…