INTERVJU Dado Topić: Jugoslavija je uspela da bude svoja

Stara, dobro poznata latinska poslovica „Nomen est omen“ u njegovom slučaju više je nego tačna. I zaista, svako ko je makar jednom čuo neku njegovu pesmu zna da je dovoljno reći samo Dado – bez prezimena, bez dodatnog objašnjenja, i odmah je jasno o kome je reč. U dosadašnjih šest decenija veličanstvene karijere, ovaj „šmeker svetog glasa“ nametnuo se kao jedan od najharizmatičnijih i najuticajnijih jugoslovenskih rok pevača, čije je ime neraskidivo povezano sa onim najblistavijim periodima u istoriji domaće muzike. I danas, sa svojih 77 godina, ne posustaje.

Naprotiv, i dalje, energično i s puno žara, intrigira, inspiriše i „praši“ punom snagom na radost armije njegovih poklonika širom bivše „Juge“, potvrđujući da prava umetnička snaga ne poznaje vremenske granice. Od „Đavoljih eliksira“, preko „Dinamita“, „Korni grupe“, „Tajma“… pa sve do samostalne karijere, neprekidno je pomerao granice, ne pristajući na kompromise sa prolaznim trendovima. Upravo zbog toga on nije samo legenda, već i nacionalna klasa ex-YU muzike – ikona utkana u zajedničko kulturno pamćenje, u vreme kada muzika nije bila puka zabava, već snažan marker identiteta. Svojim autorskim radom oblikovao je zvuk domaće rok i pop scene, unoseći inovacije i nesputanu kreativnost koja je, uz snažan umetnički pečat, plenila iskrenošću i energijom, osvajajući podjednako publiku u intimnim klubovima i na velikim koncertnim scenama. Nedavno je objavio novi album „Ponovo na cesti“, kojim jasno i nedvosmisleno pokazuje da i dalje ima još mnogo toga da kaže i na kojem svih deset pesama odišu iskrenošću, zrelošću i emocionalnom snagom. Već izvesno vreme, intenzivno se priprema i za spektakularni koncert pod nazivom „Za koji život treba da se rodim“, kojim će, 19. februara (20.00) u Velikoj sali MTS dvorane u Beogradu, proslaviti šest decenija neupitnog zvezdanog statusa i autoriteta. U međuvremenu, neposredno uoči ovog intervjua za „Danas“, dobili smo informaciju da je zbog ogromnog interesovanja publike zakazan još jedan koncert, dan kasnije, 20. februara, na istom mestu i u isto vreme.

Čini se da je, zapravo, bilo samo pitanje trenutka kada će se to dogoditi, tako da, pretpostavljam, i niste toliko iznenađeni ovom informacijom?

Iskreno – nisam (smeh). Nikada nisam ni sumnjao u beogradsku publiku koja svakako ume da prepozna i ceni prave vrednosti. Beograd je oduvek imao posebnu energiju i posebnu vezu sa mojom muzikom, i ovo doživljavam kao još jednu potvrdu te dugogodišnje ljubavi i poštovanja. Radujem se svakom susretu i svakoj pesmi koju ćemo zajedno pevati. Ako bog da, videćemo se i na trećem beogradskom koncertu, krajem godine.

S obzirom na to da je ovo grad sa kojim je, kako ste jednom istakli, vaša „cela karijera utkana i usko povezana“, bilo je očekivano da ćete svoju koncertnu turneju povodom ovog značajnog jubileja početi upravo iz Beograda?

Da, svakako. Prvi susret sa Beogradom imao sam još 1966. godine kada sam sa grupom „Dinamiti“ iz Osijeka svirao u Domu omladine. Od tog trenutka pa nadalje, gotovo sve ključne stvari u mom životu – muzika, rad u studiju, važni susreti i prelomni trenuci u karijeri, na ovaj ili onaj način, vezani su za Beograd. Zato je sasvim prirodno da proslavu ovog jubileja započnem upravo ovde. Beograd i moja karijera za mene su jedno te isto, kao jedna kuća i jedan čovek. Ta veza je utkana i u pesmu „Rokenrol u Beogradu“, u kojoj se prelama moja lična potreba da ovaj grad doživim kao prostor slobode, buke i neukrotive rokenrol energije. Nastala iz dugog čekanja i unutrašnje težnje da se upravo u Beogradu peva i živi rokenrol, ta pesma svedoči o ovom gradu kao simboličnom središtu scene i važnoj tački mog muzičkog identiteta.

U celu tu vašu, nazovimo je, „beogradsku priču“, neizostavno je utkano i ime Kornelija Bate Kovača?

Apsolutno. Bata je, pre svega, bio moj jako dobar prijatelj, a potom i kolega i šef benda. U to vreme, dakle kad sam bio u „Korni grupi“, tek sam započinjao autorski, kompozitorski put i njemu sam pokazivao svoje prve pesme. Njegov savet bio je presudan: da verujem sebi i da se ne opterećujem time kako će ih drugi tumačiti ili prihvatiti. Govorio mi je da radim onako kako lično osećam da treba, jer jedino takav pristup može doneti pravi uspeh. Bata je bio moj mentor. Na temelju te njegove podrške i saveta sam i odlučio da se u potpunosti posvetim muzici i da ona bude moj životni poziv.

Pesma „Za koji život treba da se rodim“ (po kojoj je i nazvan koncert), kao jedan od najpoznatijih i najuticajnijih rok ostvarenja ne samo u vašoj karijeri i grupe „Time“, nego uopšte eks Yu rok muzike, i danas je veoma prepoznatljiva po filozofskim, univerzalnim pitanjima o životu, sudbini, ljubavi i smislu postojanja, koja se provlače kroz čitav tekst. Kada danas pogledate unazad, koliko ta pitanja i dalje odražavaju vašu ličnu filozofiju i unutrašnji put, i koliko verujete da kroz muziku i dalje možemo da tražimo odgovore koje život sam ne daje?

Muzika, kao i umetnost uopšte, predstavlja izuzetno vredan i duboko human prostor u kojem čovek može da postavi konture samoga sebe u vremenu i prostoru. To je prostor u kome potraga za pitanjima nosi odgovornost, ali i donosi saznanja, ponekad čak i obrise mudrosti, u onoj meri u kojoj čovek tokom života uspeva da odgovori na sopstvena pitanja ili da realizuje ideje, planove i projekte koje pred sebe postavlja. Zato je izuzetno važno postavljati takva pitanja, jer bez njih ne bi bilo ni sadržaja ni suštine čovekovog postojanja. Na kraju, ne određuju nas reči, već dela koja činimo, a ona gotovo uvek počinju unutrašnjim propitivanjem: kojim putem, na koji način, zašto, sa koliko energije i ljubavi, i koliko smo spremni da u sve to uložimo sebe. Život je, sam po sebi, veoma kompleksan fenomen i verujem da bez takvih složenih pitanja, ili čitavog spleta pitanja, on jednostavno ne bi imao puni smisao.

Na koncertu će, kao gosti, nastupiti neki od velikana regionalne rok scene – Radomir Mihailović Točak, Josip Boček, Ratko Divjak, Srđan Marjanović, Generacija 5, YU Grupa… a svojevrsni kuriozitet je da će vam se na sceni pridružiti i aktuelni predsednik SANU, astronom i akademik Zoran Knežević čija muzička prošlost široj javnosti i nije mnogo poznata?

Nas dvojica smo zajedno išli u osnovnu školu i gimnaziju, tako da smo puno vremena provodili zajedno. Zapravo, bili smo nas trojica školskih drugova – Zoran, Josip Joca Boček i ja, i onda su nekako prirodno, kao jedan sastavni deo tog našeg drugarstva, nastali „Đavolji eliksiri“, bend u kojem smo svirali do početka 1966. godine, kada smo osnovali grupu „Dinamiti“. Joca i ja smo potom nastavili muzičkim putem, dok je Zoran odlučio da svoj život nastavi u Beogradu i posveti ga nauci. Danas je ugledni astronom i predsednik SANU, čovek koji je obeležio ove naše prostore svojim naučnim dostignućima, uključujući i otkriće komete koja nosi njegovo ime. Zato će njegovo učešće na koncertu zaista biti kuriozitet, jer je, za razliku od nas ostalih, stigao čak i do svemira (smeh).

S obzirom na vaš izuzetno bogat opus, kako iz solo karijere, tako i iz perioda sa raznim grupama, koliko je bilo teško, ali i izazovno odabrati pesme za set-listu?

Pa, i jedno i drugo. Koncert je zamišljen kao vrlo specifičan scenski događaj. Na bini ćemo biti moj bend i ja, uz prijatelje koji će se priključivati kao svojevrsna podrška celom projektu. Upravo zbog toga program će biti izuzetno sadržajan, dinamičan i verujem veoma atraktivan za publiku. Biće tu mnogo pažljivo odabranih pesama, ali i iznenađenja koja će dodatno obeležiti veče.

Kao, na primer?

Recimo, Točak i ja ćemo sami, sa dve akustične gitare, izvesti „Zašto ne volim sneg“, fantastičan bluz grupe „Smak“. Ostali naši prijatelji pevaće pesme koje su sami izabrali iz mog repertoara. Nastojaćemo da svaki trenutak koncerta bude atraktivan, bez zastoja, da se sve odvija dinamično. Finale koncerta zamišljeno je tako da svi učesnici zajedno izađu na scenu i tada ćemo pozvati i publiku da nam se pridruži i zapeva sa nama.

Posle Beograda, sledi „reprizna“ turneja ovog koncerta širom regiona…

Tako je, uz mogućnost da nam se na tim nastupima pridruže i neki „lokalni“ prijatelji. Turneja, kojom ćemo nastaviti da donosimo energiju i spektakl sa beogradske scene obuhvatiće i Novi Sad, Vršac, Kragujevac, Niš, Čačak, Valjevo… potom će uslediti koncerti u Sloveniji i Hrvatskoj. Biće to prava muzička proslava, puna iznenađenja i zajedničkog uživanja sa publikom.

Kada bi u nekim kratkim crtama sumirali dosadašnji deo karijere, šta biste izdvojili kao nešto upečatljivo, najznačajnije?

Možda, poslednjih dvadesetak godina rada sa mojim bendom „Time After Time“. Kada smo počeli da sarađujemo, ti ljudi su bili vrlo mladi, praktično deca od sedamnaest ili osamnaest godina. S vremenom smo zajedno stasali u jedan vrlo ozbiljan bend. Uvek ističem njihov doprinos i sa punim uverenjem kažem da su danas jedan od najboljih sastava koji svoj program može da izvede uživo na sceni. Raditi sa njima predstavlja veliko zadovoljstvo i iskreno ne znam kako bi izgledao moj profesionalni život u poslednjih dvadesetak godina bez tog zajedničkog puta.

Imate li u planu da, možda, zajednički snimite i album prvenac?

Da, u planu nam je da naredne godine sav taj period zajedničkog rada zaokružimo i objavimo LP album. Reč je o pesmama na kojima radimo već neko vreme i koje povremeno izvodimo uživo, ali koje do sada nikada nisu studijski snimljene niti objavljene. Velike zasluge u svemu tome ima i moj menadžer Ilija Jovanović. On je u moj profesionalni život ušao još pre trideset i više godina, skromno, sa idejom o ponovnom okupljanju grupe „Time“. Neko vreme smo zaista i radili, kao trio – Ratko, Vedran i ja. A, potom, nakon nekog vremena nastaje „Time After Time“, i evo, ta priča, traje već više od dve decenije. Za mene je muzika pre svega stvar emocija. Svaki ton, svaka pesma, nosi osećanja koja želim da podelim s publikom. U ljubavi, kao i u muzici, sve, dakle, počiva na emocijama. Moja Mira mi nije samo supruga, ona je i moj najbolji prijatelj, neiscrpni izvor snage i oslonac koji mi daje stabilnost. Zajedno prolazimo kroz sve životne izazove, i upravo ta povezanost daje mi energiju da stvaram i volim svaki ton, čak i kada je najteže.

Veliki jubilej, osim koncertnih nastupa, planirate da upotpunite i svojim „biografskim paketom“. Šta će on sve obuhvatiti i šta vam je najvažnije da se kroz taj emotivni kofer uspomena sačuva i ispriča o vašoj karijeri?

Biografija će obuhvatiti niz interesantnih priča iz mog života i karijere. Svako može napisati biografiju i ispričati šta mu je važno, a moja će imati oko 600 stranica. Materijala ima zaista mnogo, možda ćemo je malo i redukovati. Uz to, planiramo i zbirku pesama „60 godina za 60 godina karijere“, koja će sadržati samo tekstove. Izabrao sam one koje su poetične, sa smislenim i lepim porukama. Takođe će biti objavljena i fotomonografija sa radovima amatera i profesionalaca koji su pratili neke od mojih mnogobrojnih nastupa. Jedan deo toga biće dostupan i javnosti nekoliko dana pre koncerta u MTS dvorani, tako da će svi moći da „zavire“ u taj „emotivni kofer uspomena“ i dožive, i na taj način, priču o mojoj karijeri.

Posle dugo vremena objavili ste novi solo album – „Ponovo na cesti“, a sve pesme, osim vanvremenskog „My Way“-a, potpisuje iskusni Brano Likić. Osim njega, u autorskom timu bili su i Radoman Kanjevac, Josip Sliško, Duško Trifunović, Nedžad Begović i Miroslav Pilj. Koliko vam je važno da u novim projektima ostane prepoznatljiv „Dadin pečat“, a koliko ste spremni da eksperimentišete i iznenadite i sebe i publiku? Je li teško pronaći taj balans?

Uvek je to pitanje trenutka i srećnog odabira. Svaka pesma ima svoj karakter, svoju osnovu i poentu koja dominira, a lepo je kada uspeš da nekoliko takvih poruka spojiš u jednu celinu koja odražava mene kao izvođača. Album „Ponovo na cesti“, koga smatram vrlo dobrim, upravo to i pokazuje. Izbor materijala sam napravio lično, u skladu sa tekstovima i muzikom, tako da jeste ostao taj prepoznatljiv „Dadin pečat“, ali istovremeno, ostavljen je i prostor za male, iznenadne eksperimente.

Grupa „Time“ se u svoje vreme mogla meriti sa najvećim svetskim grupama. Koliko je tada bilo teško uskladiti umetničku slobodu sa društvenim ograničenjima, a pritom sačuvati relevantnost, originalnost i ostati veran sebi i publici?

Zaista je bilo izazovno funkcionisati unutar tada važećih pravila i društvenih ograničenja, posebno u kontekstu ponude za mlade. Postojale su restrikcije, čisto na nekoj duhovnoj ili na nekoj misaonoj, mentalnoj bazi; neke stvari su se smele, neke nisu. Mi smo svoj umetnički prostor osvajali upijajući anglosaksonske uticaje, a potom smo uspeli da pronađemo svoju formulu kojom smo, kroz muziku i autorske tekstove na maternjem jeziku, mogli da izrazimo svoje ambicije i životne stavove. Time smo uspeli da dopremo do publike i da budemo deo tadašnjeg medijskog mejnstrima. Da, mislim da smo, bez te neke lažne skromnosti, zaista bili dostigli kvalitet svetskih bendova, jer bez toga ne bismo ni mogli da opstajemo i trajemo toliko dugo.

Vašu karijeru nesumnjivo je obeležio i dvostruki LP „Neosedlani“ (1979), jedno od najznačajnijih ostvarenja jugoslovenske rok muzike. Ovo ambiciozno i konceptualno izdanje bavi se usponom i padom mladog čoveka Jovana koji na trenutak uspeva da ostvari svoje snove, ali se ubrzo ponovo vraća na dno, suočen sa realnošću i sopstvenim ograničenjima?

Bilo je to vreme društvenih pretumbacija i događaja koje smo mogli doživeti i kao revolucionarne – studentski pokreti, nastojanja da se osvoji više prostora u slobodi medija, slobodi izražavanja i života, posebno za mlade. U takvim okolnostima bilo je izazovno uspostaviti normalan odnos prema vlasti, koja je težila da bude autoritet i jedini arbitar u društvu. Ipak, upravo u toj atmosferi stvarala se i linija otpora, revolt kroz medije i šire društveno delovanje. Mladi bendovi, kojima smo i mi tada pripadali, nalazili su se u prvom redu kada se osvajao prostor za nove ideje – kroz svirku, prenošenje poruka i zajedništvo. Bio je to način da se naš glas probije i da mladost, makar na trenutke, dobije težinu u javnom prostoru, i da nas vlast, uprkos našoj mladosti, mora respektovati.

Album zatvara numera „Hej, hej Jugoslaveni“, snažna, emotivna i ideološki obojena pesma tog vremena u kojoj ste koristili i stihove Alekse Šantića iz pesme „Ostajte ovde“ i Jure Kaštelana iz „Pjesme o mojoj zemlji“. Nedostaje li vam ta „stara, dobra Juga“, kako je mnogi i dalje nazivaju, ili je takva slika više mit nego stvarnost?

Mislim da je ideja „Juge“, nakon završetka Drugog svetskog rata, bila dobra zamisao; jedina šansa za opstanak na ovim prostorima bila je udružena država zasnovana na bratstvu i jedinstvu, gde su svi bili jednaki, bez obzira na veru ili jezik. Bio je to svojevrsni evropski eksperiment koji je uspevao skoro pola veka, dok je ostatak Evrope bio podeljen između kapitalizma i komunizma. Jugoslavija je uspela da bude svoja, sa unutrašnjom politikom i odnosom prema svetu, pa čak i kao jedan od inicijatora Pokreta nesvrstanih, koji je ekonomski i finansijski imao značajan uticaj. U sećanju mnogih ljudi, Jugoslavija stvara nostalgične trenutke – bila je to velika i raznolika zemlja sa skoro 25 miliona ljudi, bogata kulturom, muzikom, filmom, pozorištem, sportskim uspesima… Bili smo prvaci sveta u košarci i rukometu… Nažalost, posle smrti predsednika Tita, mnoge političke i međuljudske stvari nisu funkcionisale i onda je kao posledica svega toga došlo ono što je bilo. Ipak, danas, posle svega, jasno je da jedino suživot i poštovanje zajedničkih pravila i zakona mogu da nam donesu mir i stabilnost – nikakvi sukobi i tenzije nisu potrebni.

Pesma „Ja hoću život“ iz čuvene televizijske serije „Bolji život“, koju ste maestralno otpevali na stihove glumca LJubiše Bačića i muziku Vokija Kostića, vremenom je stekla kultni status i prerasla u simbol jedne generacije, kao ogledalo društvene stvarnosti tog vremena. Taj „bolji život“ na ovim prostorima, posle svega što se izdešavalo, i dalje, čini se, izgleda kao neki nedosanjan san?

Ta pesma i dalje ima svoju težinu i snažnu, vanvremensku poruku, i ljudi je, kao takvu, zaista vole. Veoma smo kritični prema životu koji živimo i onome što nam se nudi, pa je potreba za nekim sanjanim, boljim načinom života uvek prisutna. „Bolji život“ je više inspiracija i podsticaj za potragu ka boljoj budućnosti nego realno ostvarenje, jer čak i kada bismo nešto postigli, to bi brzo postala nova polazna tačka za sanjanje nečeg novog. Zato je ova pesma toliko posebna, jer daje ljudima priliku da sanjaju i maštaju. Sve je lepo dok postoji prostor za san, a čim sve mora da se odvija po određenim pravilima i očekivanjima, deo te magije nestaje. Lepota je u samoj mogućnosti da sanjamo.

Poslednja epizoda „Boljeg života“ emitovana je 25. juna 1991. godine na dan kada je Slovenija proglasila nezavisnost, što je i faktički bio kraj SFRJ, ali i uvod u još žešće oružane sukobe koji su potrajali, skoro, do kraja 1995. godine. Malopre ste rekli kako nam nikakvi sukobi više nisu potrebni, ali, ipak, uzimajući u obzir aktuelnu političku klimu ne samo u Srbiji i Hrvatskoj, već i mnogo šire, plaši li vas mogućnost da bi se u bliskoj budućnosti slični konflikti opet mogli ponoviti u našim krajevima?

Mislim da je vreme ratovanja i ljudi spremnih da uvuku naciju u takve konflikte – prošlost. Danas evropski duh i svest o životu bez granica ljudima daju nadu da mnogo lakše nego ranije mogu ostvarivati svoje želje. Mogu da putuju gde hoće, u koju god zemlju i ostvaruju svoje životne ambicije. Tako da takve frustrirajuće varijante, čak i u političkoj sferi, više nisu moguće jer političari danas nemaju tu snagu i moć da svoje narode guraju u nove ratne sukobe. Na osnovu ratnih iskustava iz prošlosti možemo da vidimo koliko su takvi periodi bili besmisleni i razorni, ostavljajući duboke i tamne tragove u istoriji naših naroda. Ono što nam je danas zaista potrebno jeste mir, razumevanje i stvaranje boljih uslova za mlade generacije, jer oni su naša budućnost.

Od 1984. godine, kada ste pesmu premijerno izveli sa Slađanom Milošević, „Negde izvan planeta“ ili „Princeza“, kako je mnogi znaju, redovno se u najrazličitijim pitanjima provlači kroz skoro sve vaše intervjue. Postoji li, ipak, bar jedan detalj o njoj koji još niste otkrili javnosti?

Ha, ha… ne verujem… tu pesmu su ljudi toliko zavoleli i onda su svi želeli da saznaju sve o njoj, kada i kako je nastala… Meni je, recimo, jako važno što sam ja autor teksta. Mislim da javnosti nije toliko poznato da sam prva dva snimka te pesme napravio u Parizu, u studiju Džonija Holideja i Silvi Vartan, a onda sam ih poslao Sanji Iliću, koji ih je doradio u Beogradu i tako je nastala finalna verzija, premijerno izvedena na Jugoviziji. Imam nekoliko takvih zaista divnih pesama koje su obeležile više generacija, uključujući i pomenuti „Ja hoću život“. Imao sam sreću da budem njihov izvođač. To su pesme koje ljudi ne samo vole, već ih sa radošću prenose s generacije na generaciju, kao neiscrpnu nit uspomena i emocija. Iako su neke od njih stare 40, 50 godina, pa i više, i danas zrače istom snagom, a publika ih i dalje traži, kao da putuju kroz vreme zajedno sa nama.

Jedna od njih je i pesma „Flojd“ koju ste otpevali u kultnom ostvarenju Gorana Markovića „Nacionalna klasa“ (1979), a koja je i dalje jedna od najpopularnijih i najprepoznatljivijih kompozicija iz domaće filmske produkcije. Poput glavnog junaka, koji je simbol mladalačkog bunta, i dalje pokazujete da se vreme ne meri kalendarom, već energijom i strašću?

To je zahvaljujući tom buntu koji nosim u sebi i energiji koju ne mogu da sakrijem. Na sceni mi je najvažnija sloboda – sloboda pokreta i izraza. Sve što nosim u sebi, sve emocije, tada se oslobađaju i dobijaju puni zamah. Kada sviram, bez obzira na to da li su to lagane pesme ili rokijade, sviram do kraja, sve ide „do daske“, pa ko koliko izdrži. Ne štedeći dah ni snagu, trošim svaku kap energije jer znam koliko publika voli iskrene, žive nastupe. Njihov aplauz, njihovo uzbuđenje, njihova strast postaju moj pokretač, i baš zbog toga svaki trenutak na sceni ima tu neuništivu magiju.